Недеља, 01.08.2021. ✝ Верски календар € Курсна листа

На пола пута до аматеризма

(Фото Р. Крстинић)

У недељу 21. јуна, играна је прва реприза нове поставке Моцартове „Чаробне фруле“ у Народном позоришту у Београду. Најављивана је као прилагођена и млађим узрастима, са сценографијом базираном на мотиву цртежа са конкурса на којем су учествовали београдски основци. И тако смо уместо просветитељске бајке са масонским акцентима, добили како је речено „модерно читање о дечаку Тамину који игра игрице и измаштава аватара“.

Ова одлука да се „Чаробна фрула“ претвори у дечју оперу изнета је већ у увертири, која је сценски решена кроз појаву девојчице–принцезе, дечака и пројекцију какве аркадне видео игре из осамдесетих (која се у једном тренутку притом чудно замрзне). После тога, креће сама радња овог зингшпила, чија је вишеструка симболика жртвована зарад смењивања полуразумљивих и стриповских призора. Треба рећи да је „Чаробна фрула“ иначе драматуршки комплексна, јер се базира на разноликим сценама, што може да наведе да је у питању след самосвојних фрагмената. Но, брижљивим сагледавањем јасно је да су Моцарт и Шиканедер направили јасну музичку грађевину састављену од дисконтинуитета, говорних сцена и музичких вињета, које тек заједно указују на важну просветитељску поруку о победи идеала људске слоге и прогреса над светом привилегија и непроменљивих обичаја.

У новој верзији „Чаробне фруле“ преостали су најконзервативнији слојеви дела, као да се XX век са свим својим преиспитивањима није ни десио. Није проблематизован иначе изазован лик Краљице ноћи, која је у овој верзији испала само „луда женска глава“ која жуди за моћи мушкараца. Није указано на то да чаробну фрулу и звончиће јуначком Тамину и невољном хероју Папагену дарује управо ова главна антагонисткиња. Комплексан лик Памине – најплеменитијег карактера ове опере – сведен је на жену која најчешће изгледа измучено или лежи негде по позорници у стању потпуне беспомоћности. Лик Моностатоса – Маварина тамне пути – такође није промишљен, већ је на крају од њега испао некакав пост-панк грубијан, са блајханом косом и тетоважама. Другим речима, „Чаробна фрула“ данас није дело којем се може прићи с неком врстом апсолутне невиности.

Оно је комплексно и пропитујуће, како за време када је настало – у којем су масонски идеали били политички важни за смену апсолутистичког режима крајем XVIII века, тако и данас у којем је политички улог позиције жене, припадника других народа или вера од великог значаја. Но, ако занемаримо неамбициозност редитељке Иване Драгутиновић Маричић у овом погледу, остаје нам сама сценска регресија према комаду са певањем, који се одвија на стално ротирајућој позорници, са сценографијом чији концепт класичног дечјег позоришта није спроведен до краја, већ изгледа као да се све зауставило на пола пута до аматеризма.

У овој атмосфери, ликови су обучени у костиме у којима се спајају све оперске епохе и сви стилови, уједињени под бојама „комедије дел арте“. Они сами по себи јесу маштовити, али у контексту опере не говоре пуно и не осветљавају ништа посебно. Тамино је тако некаква врста арлекина, Сарастро је обучен у црвену одежду која би могла да пристаје и Фаусту, Памина је Коломбина, три дечака носе самурајска кимона са карневалским маскама, итд. Цела ова весела конфабулација би била прихватљива да иза ње стоји и исто толико разиграна, покренута, неспутана и проживљена музика. Али, то нажалост није случај. Под „гвозденом“ палицом младог Стефана Зекића добили смо једно од најтромијих и најдосаднијих извођења ове иначе лепршаве Моцартове партитуре која позива да се пева и да јој се радујемо.

Притом, оркестар Народног позоришта звучи неуиграно и интонативно нетачно – посебно секција гудача – тј. празно и шупље. Темпа која су одабрана налазе се на доњој граници издржљивости, а певачи онда имају још тежи задатак да изведу своје деонице, док им оркестар не даје никакву подршку и потпору. У овој ситуацији, најсветлији утисак оставио је млади тенор Марко Живковић, члан оперског студија. Он се потрудио, иако његов глас тек чека озбиљно школовање, да удахне смисао, да направи лепу фразу и да нам, у крајњој линији, прикаже Моцартову ингениозну мелодичност и музички смисао.

Живковићев дебитантски полет на сцени нашао је партнера у Папагену баритона Владимира Андрића, који је ентузијазму младог певача парирао својом осмишљеном оперском културом, добро постављеним гласом и певачким искуством. Ово су биле две светле тачке „Чаробне фруле“, која је уместо победе светлости, смисла, знања и лепоте на концу запала у немузикалност и стваралачки аутизам наше оперске куће.

Коментари0
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.
This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.