Алергија на народ

До пре три године, кад је по први пут отворено уведена неолиберална реторика стезања каиша, две основне и – можемо слободно рећи – једине политичке опције биле су либерализам и национализам. Њихови сукоби, препирке и расправе одређивали су сваки сегмент јавног живота Србије. Тај зачаран круг је, међутим, служио само одржавању статуса кво, а те две опције, ма колико на први поглед међусобно неспојиве, користиле су ову супротстављеност и зарад сопственог самоодржања. Колико год се презирали, либерали и националисти једни без других не могу.

Како се левица нашла између две ватре у овој самодовољној симбиози? Врло једноставно – урадила је нешто што је из либералне перспективе неопростиво: употребила је реч „народ”. Само током протекле недеље, на порталу „Пешчаник” објављена су чак три текста у којима се сугерише да је свака употреба овог појма „кобна” због његове злоупотребе у недавној прошлости. Оштре замерке упућене су и мом одговору професорки Даници Поповић у „Политици”, где сам неолибералну позицију назвала „антинародном“.

Део либералне елите тврди да жели да подржи настајуће леве струје у Србији, али пре тога би да се увери у то да оне нису „народне”. Дозволиће либерали чак и радничку класу (термин који су деведесетих здушно препустили Милошевићу, СПС-у и ЈУЛ-у), само ако одустанемо од народа. Народ „припада” њиховим непријатељима, националистима или десничарима, како хоћете, и ако левица жели либерале на својој страни, мораће народа да се окане.

Увек је занимљиво видети шта избија када се загребе по површини. Колико год наизглед били различити, и либерали и националисти „народ” виде искључиво кроз једну те исту призму. Свевши га на његову националистичку конотацију, први га као таквог избегавају, а други идеализују. А народ, бивајући народ, нема превише везе ни с једним („заосталим и лењим”) ни са другим („небеским и непокоривим”) тумачењем; он је увек био оно што јесте: експлоатисана радничка класа.

Током окрутне транзиције у ових двадесетак година на Балкану, радници су престали да свој интерес посматрају као класни и почели су да доживљавају себе као народ. Уосталом, ти исти либерали су их годинама убеђивали да класе у ствари и не постоје. За њих постоје само појединац и његова слобода да изабере да буде експлоатисан или да нестане. Но, како људи, појединачно свако од нас, постоје само као друштвена бића, радничка класа је своју међусобну солидарност почела да развија управо кроз припадност народу. То свакако има и етно-националистичке елементе, али није сводиво на њих.

Настајућа левица у Србији зато никако не би смела да пристане да буде увучена у овај сукоб. У овим околностима, њена политика мора бити народна. Буде ли допустила да маштари о некаквим савршеним политичким субјектима, по њеном (или туђем) укусу, никада неће успети да ради заједно са стварно постојећом, обесправљеном радничком класом. Уосталом, ствари се увек могу мењати једино кроз смислено политичко деловање, а праксу са фантастичним измаштаним субјектом не можете имати.

Левица мора да почне да поставља услове, а не да реактивно улази у игру у којој ће увек губити. Потребно је зато проблематизовати и популарну тезу о некаквом природном савезништву тзв. левих либерала и левице. Историја је, нажалост, препуна оваквих примера и сваки од њих би се завршавао на исти начин: капитализам би се стабилизовао, левица би постала сувишна и либерали би је одбацили, заједно са свим њеним елементима, па и борбом за интересе радничке класе.

Стога, ако либерали желе сарадњу са левицом, онда би морали да се некако излече од своје алергије на народ.

С друге стране, ни левица није хомогена. Зато, у погледу правца који би требало да заузме, увек је добро присетити се оне старе и, нека вас не зачуди, Лењинове: „Између десног сељака и руског либерала лежи цела провалија. Први је на речима одан старој власти, а на делу се бори за земљу. Други се на речима бори за народну слободу – а на делу ствара друго поробљавање сељака. Нама ће сигурно више одговарати пут с ’десним’ сељаком него с ’либералним’, ’демократским’ кадетом.”

Чланица Колектива Герусија