Субота, 01.10.2022. ✝ Верски календар € Курсна листа
НЕ САМО О ПОСЛУ Филип Давид

Прича о приповедачу

Књижевник, драматург, сценариста, професор... пише и објављује дуже од шест деценија, па ипак се, каже, тек са најновијом, НИН-овом наградом за роман „Кућа сећања и заборава” осетио као прави писац бестселера
Филип Давид са супругом и унуцима

Веома дуго је Филип Давид одолевао изазову да сопствену животну повест смести међу корице књиге. Писао је приповетке, есеје, драме, филмске сценарије, добијао за њих престижне домаће и иностране награде; у романима „Сан о љубави и смрти” и „Ходочасници неба и земље” водио је своје јунаке кроз неке од светова какви су могли настати само у души човека који је лично прошао ужасе рата, губитка најдражих и прогона зато што мисли „другачије”…

А онда је 2014. објавио „Кућу сећања и заборава” (у издању београдске „Лагуне”) и освојио НИН-ову награду за најбољи роман године. Прича прати доживљаје јеврејског дечака Алберта Вајса, који је у рату 1942. године изгубио родитеље и брата, да би као одрастао човек, стицајем необичних околности, добио увид у њихову судбину и могућност да преиспита властити идентитет и „кривицу” за нестанак млађег брата који му је био поверен на чување. Отворио је Филип Давид овим својим књижевним делом и многа друга питања која су га одувек опседала, али је зато морао да се врати далеко у прошлост, да оживи време кад је тек ступио на свет…

– Правог детињства заправо нисам имао. Рођен сам у Крагујевцу 1940, а већ годину касније наступила је окупација, уведени су расни закони. Отац Фредерик (звали су га Фред), који је био судија у Сремској Митровици, на упозорење својих помоћника у суду, морао је са мојом мајком Розом и самном да бежи у Београд, где ситуација, како се испоставило, није била ништа боља – каже Давид.

Уточиште пред прогонима нашли су у малом селу Манђелосу, у подножју Фрушке горе. Тамо су се сакривали под лажним именима. Нико их није одао, иако су сви знали ко су и шта су, а казна за скривање Јевреја била је драстична. Читаво село могло је бити спаљено, а сељаци одведени у логоре.

– Отац се придружио фрушкогорским партизанима, а мајка, ја и мој брат Миша, који се родио 1942, остали смо у Манђелосу, у сталној стрепњи да не будемо откривени. Преживели смо честе опсаде и бежаније. У Холокаусту је, међутим, страдала бројна мајчина и очева породица. Од педесетак чланова обе фамилије рат је преживело можда њих петоро– наводи књижевник.

Роза Давид сазнала је о погибији већине својих рођака преко писма неких пријатеља. То писмо њен супруг је неколико месеци скривао од ње, јер је у њему писало да су у октобру 1941, у познатом крагујевачком масакру, стрељани њен отац и два брата, а остали рођаци одведени у логоре на Старом сајмишту и у Јасеновцу, и сви су страдали. Кад је сазнала истину, Роза је од ужаса занемела. А кад је, месецима касније, најзад повратила моћ говора, данима је неутешно плакала. Фредерик је тек крајем рата дознао да су његови родитељи и остали рођаци, сви до једног, одведени у логор. Нико се није вратио.

А мали Филип, сведок породичне трагедије и невина жртва многих ратних страхота, тако је полако сазревао – у писца.

– Још од најраније младости имао сам жељу да постанем писац. У основној и средњој школи у Београду добио сам двадесетак награда на разним књижевним конкурсима. Мој први назовикњижевни рад, у којем сам описао један доживљај из рата, добио је прву награду међу 4.000 послатих радова, на конкурсу тада јединог дечјег часописа „Пионир”. Имао сам девет година и ишао у трећи основне, а то је за мене био велики подстрек – приповеда Давид.

После је дипломирао на Филолошком факултету, на Катедри за југословенску и светску књижевност, и драматургију на Академији за позориште, филм, радио и телевизију.

На његово опредељење да се посвети писању највише су утицале приче његове мајке о ономе шта им се догађало тих ратних дана, како су успели да преживе, упркос непрестаним опасностима и заиста чудесним спасењима.

–Мајка је умела да прича о тим ратним догађајима на узбудљив и драматичан начин, а ја сам упијао сваку њену реч. Рано сам научио да читам, пре поласка у школу, и одмах ме је обузела страст за читањем, која ме није напустила до данашњих дана. Мој отац делио је са мном љубав према књигама. Једном месечно одлазили смо у књижару и враћали се кући са десетином књига. Пакете са књигама крили бисмо по неколико дана од мајке, која је с правом говорила да више нема места у стану за толике књиге. Али нам је увек на крају опраштала наше „преваре” – са осмехом се сећа наш саговорник.

Са Пекићем, Кишом и Ковачем

Сопствена и породична искуства Филипа Давида и јеврејско порекло били су, очигледно, одлучујући за то чиме ће се у животу бавити и о чему писати. Међутим,питамо га – у којем се свом делу највише приближио личној исповести, односно личном тумачењу света око себе?

– У сваком роману, у свакој причи, отвореније или скривеније, присутна је та црта аутобиографског. Али ипак, најличнији је мој последњи роман „Кућа сећања и заборава”, јер је директно заснован на приповестима оних који су преживели Холокауст. Жанрови који су ме у почетку највише привлачили били су фантастика и хорор, које и данас посебно волим. Мислим да од мајстора тих жанрова може да се учи како се држи пажња читалаца, како се на прави начин може испричати нека прича, како се развија имагинација. Верујем да сваки добар и страстан читалац пре или касније пожели да и сам нешто напише – сматра Давид.

На њега је, признаје, утицало и дугогодишње дружење са Бориславом Пекићем, Данилом Кишом и Мирком Ковачем. Киша је упознао 1961, кад су обојица отишли да приме награду – Данило за роман, Филип за причу. Код Пекића је често одлазио и док је послом боравио у Лондону, кад је за РТС у Би-Би-Сију набављао драме. Са Ковачем је објавио „Књигу писама 1992–1995”.

Радећи на телевизији, Филип Давид је, наводи, сјајно сарађивао са многим изврсним редитељима, као што су Славољуб Стефановић Раваси, Аца Ђорђевић, Сава Мрмак, Дејан Мијач, Аца Јовановић, Мића Јовановић, Слободан Шијан, Бора Драшковић… и са многим младим талентованим загребачким телевизијским ствараоцима, који су, каже, једва чекали да раде у Београду. За разлику од информативног програма на РТС-у, који је увек био под политичким притиском, драмски је био слободнији, креативнији, по узору на британски Би-Би-Си, имао је велику сопствену продукцију, држао до високог професионализма и квалитета, подстицао бројне даровите младе редитеље, сниматеље, сценаристе, прича Филип Давид.

Бити Јеврејин у Београду

Шта је некад значило бити Јеврејин у Београду, питамо га, а шта данас? Ко су били некадашњи антисемити, а ко је заговорник ове врсте нетолеранције у савременој Србији?

– У својој најранијој младости и школовању нисам осећао антисемитизам. Комунистичком режиму у којем смо живели може се много шта замерити, али не и антисемитизам. У том смислу имао сам безбрижно детињство. Али са буђењем национализма, оног екстремног национализма и шовинизма, који је на крају и растурио Југославију, пробудио се и антисемитизам. Као што је говорио Војин Димитријевић, антисемитизам је заштитни знак сваког национализма. Јевреји су одувек били они „други”, страно тело у националном ткиву, идеални да им се припишу разне измишљене „теорије завере” – наводи Давид.

Други светски рат, истиче, показао је колико су опасне пробуђене националистичке страсти, а тако нешто поновило се и приликом распада Југославије деведесетих година, када се почело штампати обиље антисемитске литературе.

– Највећи број тих књига заправо су били прештампани памфлети први пут објављени за време антимасонске и антијеврејске изложбе у окупираним Београду 1941. године! – примећује наш саговорник, који се, осетљив на све врсте друштвених неправди, није ограничио на то да се њима бави само у литератури. Супротстављајући се Милошевићевом режиму,био је један од оснивачаудружења Независних писаца,оснивач Београдског круга независних интелектуалаца 1990, Форума писаца и Групе 99, настале на Франкфуртском сајму књига 1999. године.

– То су све били покушаји, нажалост, показало се, неуспешни, да се заустави предстојећи крвави расплет југословенске кризе. Са оснивачког састанка Независних писаца 1990. године у Сарајеву, којем је присуствовало тридесетак најзначајнијих писаца из свих делова тадашње Југославије, упућен је апел политичарима да се договоре како ће убудуће изгледати Југославија, као федерална или конфедерална заједница, а ако се одустаје од Југославије, да би то требало учинити уз договор и на миран начин – објашњава Филип Давид.

Његов ангажман се није на томе зауставио. Годинама је радио као уредник Драмског програма РТС-а, а почетком деведесетих година двадесетог века основао је Независни синдикат Радио-телевизије Србије, први независни синдикат у Србији, успротививши се режимској пропаганди. Због тога је, заједно с колегама, био отеран с посла.

– Захтевали смо да се поштује професионални кодекс, по којем није дозвољено ширити етничку и националну мржњу, ратну пропаганду, неистините информације. Сви знамо како се то чинило и како се завршило. Ми који смо покушали да сачувамо углед и достојанство медијске куће насилно смо избачени, забрањен нам је улазак у Радио и ТВ, а РТС је постао тешко компромитована медијска кућа. Све се на крају окончало у рушевинама, страдању и погибијама. Двадесет пет година после тога, јавни сервис још не успева у програмском и сваком другом смислу да се у потпуности опорави – сматра Давид.

Наши медији, додаје, под снажним су утицајем политичких партија и, укупно гледајући, спали су на веома ниске гране.

– На медијском небу велика је гужва. У трци за опстанком, за профитом, у служби најприземнијих партијских интереса, многи се не устручавају ни од огољеног и директног примитивизма и простаклука – уверен је наш саговорник.

Најзад „прави писац”

Писац, драматург, сценариста... Која је од ових улога нај(не)захвалнија, у којој највише ужива?

– Подједнако задовољство налазим у свим овим делатностима. Посао сценаристе и драматурга део је колективног рада на заједничком пројекту у којем учествују многи: редитељ, глумци, сценограф, костимограф, музички сарадник и други. А у писању романа или збирке прича, писац је сам са својим делом, одговоран за успех или неуспех, потпуни аутор дела које настаје у тишини и самоћи – каже наш саговорник.

Иако целог живота пише, тек је са НИН-овом наградом, признаје, осетио шта значи бити аутор бестселера, „прави писац”. То му је, неочекивано, донело још једно лепо искуство – путујући по Србији на промоцији „Куће сећања и заборава”, гостујући по многим библиотекама (које назива „малим светионицима културе”), имао је прилику да се увери да, упркос свему, љубав према лепој књижевности још није замрла, да паметни млади људи воле да читају, да се окупљају и дискутују о књигама, да постављају занимљива питања… То га је охрабрило и уверило да наши људи желе да испуне живот неким заиста вредним стварима, рецимо добром литературом, не само кукњавом и разним телевизијским „ријалитијима”.

И још нешто признаје: никад не би успео да живи само од писања да није имао редован посао, прво на телевизији, а затим на Факултету драмских уметности, где је, све до одласка у пензију, радио као професор драматургије. И не би постигао све што је постигао, да није био окружен људима које цени и с којима му је било задовољство да ради.

Александра Мијалковић

-----------------------------------------

Ужа и шира породица

Ту смо супруга и ја, наш син Даниел, ћерка Хана и њена деца – наши унуци –трогодишњи Лав и шестогодишња Ани. Занимљиво је да је наш зет Вартан син познатог композитора и музичког уредника на ТВ Београд Варткеса Баронијана, с којим сам као уредник Драмског програма годинама сарађивао. Није ми падало напамет да ћемо се „ородити”. Нажалост, Варткес то није дочекао. Сећам га се као одличног професионалца, сјајног композитора и дивног човека, кога су сви на телевизији, али и шире, веома поштовали.

Свакодневно, у подне, налазим се са својим пријатељима у кафићу „Галерија” и то дружење траје већ дуже од двадесет година.

-----------------------------------------

Из породичне хронике

Моја мајка Роза рођена је у Крагујевцу, у породици сефардског порекла. Њен отац имао је у Крагујевцу трговачку радњу. Била је то бројна породица, седморо браће и сестара, доста патријархално васпитаних. Мајка је сасвим случајно срела свог будућег мужа, мог оца Фредерика, Јеврејина Ашкеназа (чије је родно место Лвов у Галицији, али је највећи део детињства и младости провео у Сарајеву), приликом неког јеврејског окупљања, 1934. или 1935. године. Да би се венчали, морали су да савладају низ препрека јер је отац био из друштвено угледније породице, ашкенаске, а мајка из сефардске трговачке породице, и то је, за оно време и оне прилике велика, била готово непремостива разлика. Бракови између Јевреја Ашкеназа и Јевреја Сефарда нису били тако чести, нити пожељни. То су две различите културе, различите историје. Отпори су углавном долазили од стране очеве породице, која је имала и родбинске везе са бечком јеврејском аристократијом (по тој линији сам у сродству са Сигмундом Фројдом, код кога је, иначе, мој отац одлазио да разреши неке своје младалачке проблеме). Ипак, њихова је љубав победила и крунисана је браком.

-----------------------------------------

У партизанском збегу

Једном приликом, у очекивању новог фашистичког препада, пошли смо у збег на Фрушку гору. Ту је било и бораца и старијих људи и жена са децом. Требало је да се у потпуној тишини сви ти људи некако провуку између немачких ватри. И у једном тренутку, када су се већ ватре назирале у близини, уморан од неколико ноћи неспавања, почео сам да плачем и да галамим – хоћу у свој кревет! Пришао нам је партизански командант и наредио мојој мајци: Задави га! Не би то био први случај да мајка задави рођено дете ради спаса свих. Међутим, моја мајка је одбила да то учини. Одгурнула га је из све снаге. Онда је кренула на другу страну, супротну од оне на коју су остали кренули. И отац нам се придружио. Тако смо се провукли.

-----------------------------------------

Дела и награде

Филип Давид је, поред три романа и три књиге приповедака („Бунар у тамној шуми”, „Записи о стварном и нестварном” и „Принц ватре”), објавио и књиге есеја „Фрагменти из мрачних времена”, „Јесмо ли чудовишта” и „Светови у хаосу”, као и неколико ТВ драма и филмских сценарија. Добио је више значајних књижевних награда (НИН-ову, БИГЗ-ову и „Просветину” за књигу године, Андрићеву, награду „Младости”, „Милан Ракић”...). Његови текстови објављивани су деведесетих година прошлог века, поред осталог, и на француском радију РФИ, у „Нашој борби” и „Ферал трибуну”. Дела суму преведена на неколико светских језика,штампана на простору бивше Југославије, и увршћена у двадесетак антологија.

Као драматург, косценариста или сценариста радиоје, поред осталих, и на филмовима „Окупација у 26 слика”, „Пад Италије”, „Ко то тамо пева”, „Буре барута” (награда критике у Венецији, награда „Феликс” за најбољи европски филм године), „Посебан третман” (награда у Кану), „Павиљон 6”, „Сан зимске ноћи” (Гран-при филмског фестивала у Сан Себастијану), „Оптимисти” (Гран-при у Ваљадоиду и Женеви).

Коментари0
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.
This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.