Среда, 22.09.2021. ✝ Верски календар € Курсна листа

Угљен-диоксид ће нас коштати 900 милиона евра годишње

Површински коп термоелектране Костолац Фото Д. Јевремовић

Сада знамо да су три ствари неизбежне: смрт, порез и климатске промене, рекао је недавно један научник, отклањајући даље расправе са онима који сматрају како је тврдња да је човек прекомерним загађењем скривио дивљање климе или наивна лаковерност или бескрупулозна подметачина. Заборавио је још једну неминовност – теорије завере. Каквој се год политици приклањали, у неку ћете веровати. Ево како то изгледа у српском случају, на примеру климатских промена и покушаја да се оне ублаже завођењем еколошких стандарда у енергетици.

Десничари подозревају да ће обавезу чланица и кандидата да смање количину штетних гасова које испуштају у атмосферу Европска унија искористити као још један изговор да притиска Србију и одлаже њен пријем у свој клуб. Читава прича о климатским променама, буне се они, ионако превасходно служи томе да се домаћа термоенергетска постројења на угаљ натерају да купе „чисту технологију” од страних фирми. Борци за животну средину, сасвим супротно, прибојавају се да нас ЕУ не тера довољно брзо да еколошки уподобљујемо погоне „Електропривреде Србије”, можда зато што бисмо те трошкове морали да покријемо дизањем цене струје, па би и Европу више коштало да је откупљује од нас.

Не верују сви научници да клима бесни због емисија угљених испарења и осталих гасова који настају сагоревањем фосилних горива, али она несумњиво шкоде макар здрављу човека. Ако у повици на угаљ ипак има и гласова које плаћа „зелена индустрија”, завера свакако није уперена једино против Србије. Капацитет термоелектрана у Француској преполовљен је под притиском ЕУ, а у другим чланицама, чак и у вечито непокорној Великој Британији, знатно је смањен. У јануару је затворена термоелектрана у бугарској Варни, а слично се спрема и Хрватској. Судећи по медијским извештајима, од идуће године у ЕУ више неће радити погони укупног капацитета од 30 гигавата, што је готово осам пута више од производне снаге ЕПС-а. Европа очевидно ово схвата озбиљно, а Србија је толико мала да не може рачунати на то да ће јој гледати кроз прсте кад су већ жртвовали много више.

Ни еколошка противтеорија завере није беспрекорно склопљена. Можда су, за укус активиста, евробирократе лење када српску термоенергетику треба устројити у еко-стандарде, али тешко да су такве зато што се надају великом увозу јефтине струје из наших прљавих постројења. Српски извоз струје не премашује неколико процената производње годишње. Истина, студије показују да би, уз нове погоне који су најављени у Србији и Босни и Херцеговини, извозни потенцијал региона до 2024. године могао да се попне до 50 одсто. Али, до тада ће, напомиње Драгана Милеуснић из Мреже за климатско деловање Европе, и ЕУ направити још сопствених капацитета а и Србија ће ваљда ући у Унију, па ће њене норме за термоенергетику важити и за нас и јефтину струју науштрб еколошких норми више нећемо ни моћи да производимо.

Трчање за тим еко-стандардима биће скупо. Постројења која испуштају штетне гасове биће обухваћена системом трговине дозволама за угљен-диоксид – примарни узрочник ефекта стаклене баште, односно климатских промена – једињење које пре свега потиче из сектора енергетике. Свака емитована тона угљен-диоксида мораће да се плати, и то по све вишој цени, јер ће дозвола за његово емитовање бити све мање. Најнижа цена коју су дозволе досад достигле била је пет евра, али се очекује да убрзо догура до 30 евра. На прелиминарну листу предузећа из Србије која ће морати да купују дозволе увршћено је 130 постројења. Њихови укупни трошкови, зависно од цене дозволе, како је процењено у студији коју је Србија правила за претприступне фондове ЕУ, могли би да буду и виши од 900 милиона евра годишње.

Енергетска постројења, њих 32, требало је да до ове године, читаву деценију пошто су суочена с том обавезом, прибаве и такозвану интегрисану дозволу. Поједностављено речено, она потврђује да не загађују животну средину изнад дозвољених вредности. Од 196 предузећа у Србији, потенцијалних великих загађивача, ту дозволу заслужило је свега 17 и међу њима, кажу у Министарству животне средине, нема ниједног енергетског. Рок за добијање дозвола продужен је до 2020. године, као што је индустрија и тражила, јер нема новца да плати еколошка унапређења своје технологије.

Према проценама од пре пет година, за усаглашавање индустријских емисија са европским стандардима, рачунајући и пригушивање буке, Србији ће, кажу у Министарству, бити потребно око 1,5 милијарди евра. Укупне трошкове наше државе за сузбијање фактора који убрзавају климатске промене у Министарству радије не би да прогнозирају. Рачунају, наравно, на помоћ ЕУ, али свакако ћемо много тога морати да извучемо из свог празног џепа. Србија би до 2020. године требало и да се ослони на изворе „чисте енергије” двоструко више него сада. А експлоатација обновљивих извора енергије скопчана је с толико потешкоћа и трошкова да ни Запад не може себи да приушти да се, макар у непосредној будућности, потпуно одрекне фосилних горива.

Ако је то утеха, досадашње анализе, тврде у Министарству животне средине, не указују на то да ће цене струје и грејања морати да буду значајно повећане. Ваљда се тим проценама може веровати.

-----------------------------------------

„Гардијан” о српској „климатској превари”

Предлог Србије да своје емисије штетних гасова до 2030. године снизи за 9,8 одсто у односу на ниво из 1990, која се узима као „гранична” година, Европска комисија је поздравила као узоран корак ка прикључењу Унији. Али, саговорници британског листа „Гардијан”, незванични извори из комисије и еколошки активисти из региона, нису били одушевљени. Према њима, смањење емисија од 9,8 процената заправо представља повећање од 15 одсто. Јер, како се наводи у „Гардијану”, Србија тврди да због пропасти индустрије већ сада испушта чак 25 процената мање гасова него 1990. године, тако да наша понуда оставља простор да атмосферу загађујемо и више него сада. Утолико пре што је предочени биланс емисија за ту годину, наводно, обухватао и оне из термоенергетских погона на Косову, које, како напомиње „Гардијан”, „готово сигурно неће бити увршћене у статистику за 2030. годину”, када ће се мерити да ли смо испунили обећано.

Да ли је заиста тако и да ли је Србија под притиском да одстрани косовске податке из својих биланса, у Министарству животне средине нису одговорили. Драгана Милеуснић такође ништа не тврди, али напомиње да се, на основу презентације Министарства и резимеа извештаја Србије о Оквирној конвенцији УН о климатским променама, може рећи да биланс за 1990. годину садржи емисије с Косова, за разлику од статистике за текућу годину.

– Тврдња Министарства да су емисије мање за 25 одсто у односу на 1990. годину била је и основни разлог за сумњу да су само одузете емисије с Косова, јер се структура производње енергије у Србији није суштински променила. Није јасно ни да ли се понуђено смањење од 9,8 процената односи само на енергетски сектор или на целу привреду. У сваком случају, предлог није довољно амбициозан – сматра Милеуснићева.

В. Вукасовић

-----------------------------------------

Преседан у Холандији

Несвакидашњи, и са становишта правне праксе преседан, управо се догодио у Холандији, где је један домаћи суд, по тужби групе од око 900 еколошких активиста, својом пресудом обавезао владу да емисије гасова који доприносе глобалном загревању до 2020. смањи за најмање 25 одсто.

Пресуда је правно обавезујућа. Влада, додуше, може да се на њу жали вишем суду, али је у њој најзанимљивије образложење. Суд се је, наиме, закључио да је држава у правној обавези да своје грађане заштити од штете које им наносе климатске промене.

Позвао се, притом, на такозвано торт право, законски кодекс о одштети, чији су корени у римском праву а разрађен је у енглеском, по коме нико нема право да наноси штету другима, намерну или ненамерну.

Суд је, дакле, прихватио аргументе тужитеља да Влада Холандије има законску обавезу да брине о својим грађанима и унапређује природну околину, известио је Би-Би-Си.

За владу у Амстердаму, ако пресуду прихвати, то ће практично значити да треба да убрза своје мере за смањивање емисија: постојећи план предвиђао је да смањење до 2020. буде 17 одсто у односу на ниво из референтне 1990. године.

Пресуду су свесрдно поздравили активисти еколошке организације „Гринпис”, који истичу да ће она бити међаш у целокупној дебати о климатским променама, али и утицати на сличне судске предмете покренуте у Белгији и на Филипинима. „Ово ће покренути талас климатских парница”, изјавио је активиста Јаспер Теулингс.

М. М.

Коментари0
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.
This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.