Три коњичка комада

У стваралачком концепту Душана Б. Марковића (1948) свака нова изложба представља пројекат који је у својој идејној, тематској и просторно-амбијенталној целини фокусиран на одређене феномене. Тако и провокативни наслови његових претходних изложби „О деоби“, „О родослову“ или „О кастрацији“, радови промовисани такође у овом захтевном излагачком Павиљону 2006. године, реферишу на субверзивну игру у којој је декамуфлирана визура ангажованог читања стања нашег времена и узнемиравајуће социјалне стварности. И ова нова поставка симптоматичног наслова „Творац торнада“ у визуелним слојевима радова истражује бремените релације историјског и савременог, поентирајући том идејом циклично понављање агресивних (често апокалиптичних) догађаја који маркирају латентну неизвесност у сезонама рата или мира, на локалном терену или у свету, свеједно. Свакако, вера у моћ стваралачког чина и живот уметности генеришу искуства озбиљних искушења као и дозу ауторовог сарказма и скепсе.

Карактер промишљених и рационално конструисаних форми, у чијој основи је свођење визуелног на знаковно, данас већ гледамо као рукописну ортографију коју Душан Марковић предано негује. Конструисан вишеделни објект, начињен од дрвета и акрилне пасте, представља разуђену архитектонску јединицу у којој је пластична форма визуелно потенцирана бојом. Ова симбиоза боје и форме, у радовима постављеним у простор, на зид или под галерије, ишчитава се као специфичан изглед уметничког предмета, у овом случају скулптуре-објекта или слике-објекта. Наиме, оно што су критичари већ запазили у Марковићевом раду – означено као скулптуралност сликарског и пиктуралност скулпторског – и овом изложбом се потврдило. Употребом пластичних компоненти аутор је истакао пулс материјала, његову синтетичку опорост, грубу и мат текстуру. У свом интензивном хроматском дејству, у контексту галеријског амбијента, изложба „Творац торнада“ делује као витална идеја реализована у познатом језичком моделу. У том језичком моделу, инсистирајући на концепту примене синтетичких материјала и хибридној симбиози између слике и скулптуре, фрагментарни модел осмишљених просторних ситуација ослобођен је хијерархичног кода. У иконичности ових мутанта циничност, фрагментарност, сценичност, измештеност, агресивност и/или реторичност интерпретирани су жестином хроматског дејства и сценичним карактером ових исконструисаних продукта, врсти просторних слагалица.

У тако ослобођеном простору за дијалог чита се комплексни рад „Творац торнада“; он је раслојен и на додатне тематске блокове „Оплакивање“ и „Три коњичка комада“, а они на своје појединачне ситуације и конструкте чији наслови „Пред судом“, „Остале су само шаке“, „Пуцати са стране“ или „Војнички сандук генерала Златановића“ појачавају визуелну знаковност концепта овог пројекта. Сам наслов „Творац торнада“ и његове унутрашње целине, као својеврсне визуелне амблеме, Марковић је луцидно образложио лоцирајући овај избор и његову контекстуализацију у оквире различитих културних сфера и значења. Симптоматичан је и назив једног од радова „Група која је осмислила хладни рат у култури“. Поред тога што прети убијању илузије о значају и стварним вредностима културе и њеним референтним токовима, његова данашња актуелност асоцира на парадигматичну и узнемиравајућу књигу Франсис Стонор Саундерс „Хладни рат у култури“. Додатна тема да нема потребне финансијске подршке па ни каталога изложбе само продубљује већ постојећи јаз о нашој реалности на културној сцени.

Душан Марковић, амбициозан и посвећен, аутор велике стваралачке енергије и продукције, четири деценије је активан на уметничкој сцени. Његов поетски модел концентрисан на хибридну симбиозу слике-скулптуре или скулптуре-слике и примену синтетичких материјала, заправо је учинио да је остао усамљени и постојани гласник на савременој ликовној сцени.