Кривошије заробљене у беспућу

Котор – У Кривошијама, у залеђу Боке на пола пута између Рисна и Грахова, на простору од 114 квадратних километара, данас живи педесетак старачких домаћинстава. Пре само стотину година овај крај са 20 братстава имао је више становника него никшићка или подгоричка варош.

„У време аустроугарске окупације имали смо оно што је данас тешко замислити. Петнаестак дућана, три пекаре, три месаре, пошту, хотел ’Црквице’ власника Сима Петковића, школу чији се темељи још виде поред саборног храма у Драгаљу. Имали смо највећу пекару на Балкану, другу по величини у Европи, после оне у Бечу која је за потребе аустријске војске дневно пекла и по 24 тоне хлеба. Мировним споразумом који је са Кривошијанима након њиховог другог устанка у име аустроугарског цара 11. јануара 1870. године потписао генерал Гаврило Радић испуњено је све због чега су се наши преци дигли на оружје и ’доћерали цара до дувара’. Да не служе војску, да не плаћају порезе, да носе оружје, а да се устаницима плати ратна одштета”, прича нам Свето Самарџић, активиста ове которске месне заједнице која је у жижу јавности доспела због деценију и по „старих” рачуна за струју које нема ко да плати.

Да је у време дугогодишње окупације друштво водило више рачуна о Кривошијама него данас, по речима нашег саговорника, сведочи и податак да је црно-жута монархија „на длијето, маљ, лопату и машкин” од 1885. до 1904. године направила педесетак километара колског пута чијим се уским серпентинама и дан-данас пењу аутомобили док не изађу на модеран аутопут који је изашао подно Црквица. Колико је Аустроугарска поштовала овај бунтовни крај брђана, који су 172 године бирали своје кнежеве, говори и чињеница да се и сам аустроугарски ћесар Фрањо Јосиф у цркви Покрова пресвете Богородице у Драгаљу молио Богу на православној литургији 6. маја 1875. године.

„То је и једини званични обред у православном храму коме је аустроугарски суверен током своје владавине присуствовао”, каже наш саговорник.

У Кривошије, како тврде мештани, шездесет година, друштво ништа није уложило изузев у струју која је дошла 1969. Последњих петнаест година нису плаћани рачуни за струју. То се, по речима Самарџића, „нема одакле платити, јер су дугови достигли и по две до три хиљаде евра”.

О проблемима Кривошија прошле године делегација овог краја разговарала је са градоначелницом Котора Маријом Ћатовић.

„Обећала нам је да ће которска градска управа учинити све како би помогла да се проблеми превазиђу. Пошто смо људи од мере и вере, ми им верујемо да ће тако и бити. Ако не ураде ништа, имамо начин и закон. Направићемо референдум и прикључити се херцегновској општини, јер смо у њеном саставу били до 1951. године”, каже Самарџић.

Свето подвлачи да је највећи проблем Кривошија то „што народа нема, а пуста земља никоме на ваља”. „Верујем да не може бити ни вароши без села. Да је могао град да живи без села, села не би постојало. Моме оцу и ђеду ништа није било даље сићи са Кривошија у Боку него мени.”

Многи страни бизнисмени се интересују за куповину, јер је 90 одсто земљишта приватно. Појединци имају и по неколико милиона квадратних метара.

– Али, ако некоме продате милион квадрата, убрзо Кривошије неће бити наше. Треба о томе да размислимо и поведемо рачуна јер има начина да се Кривошије оживе. Боље да будемо сувласници него најамници. Имамо изузетно повољну позицију у Црној Гори. Песници су давно рекли, „све је свијет, а Бока је цвијет”. Да са морске пене за неколико десетина минута изађете на висину од хиљаду метара надморских, то нема нигде”, прича Свето.

Кривошијани ипак највише верују у просперитет свога краја после завршетка изградње пута Рисан – Грахово, јер где „пут, вода и струја не пролазе, нема живота”. Тако би оживели и Липци у Боки, али и Кнеж лаз, Леденице, Гркавац и Драгаљско поље у Кривошијама.