Марко Краљевић два пута се женио Јеленом

Први пут, целовито истражен и приказан живот епског, али и историјског, јунака Марка Краљевића, као и о његовог времена, дат је у књизи „Марко Краљевић, Човек који је постао легенда” („Лагуна”) аутора Марка Алексића, археолога, кустоса, предавача и једног од највећих стручњака за мачеве и витешку опрему у свету. Ово дело садржи податке о биткама у којима је учествовао Марко Мрњавчевић, о његовим путовањима, приватном животу, смештајући га у прецизан историјски оквир 14. века. Књига „Марко Краљевић, Човек који је постао легенда”, биће представљена у уторак 21. јула од 18 часова у књижари „Делфи” у СКЦ-у.

Марку Краљевићу до сада у нашој историографији није посвећена биографска синтеза. Шта је по вашем мишљењу томе разлог?

Док појмови и мотиви из средњег века данас имају важна значења и широку примену у глобалној култури, код нас је средњи век и даље остао под оптерећењем стереотипа о мрачном добу спутаних слобода и социјалних неправди. Сличну судбину доживео је и наш национални јунак који је често био жртва незнања и предрасуда. Марко Краљевић је наш национални јунак, али и јунак свих јужних Словена, па је и за мене био невероватан податак да је ово заправо прва историјска студија посвећена његовој личности. Свакако да је највећа одговорност на науци, али ако претпоставимо да у једном периоду можда није било довољно самопоуздања да се једна грандиозна епска личност подвргне законима модерне историје, касније је можда у његовом лику препознат мит који је носио одређене непожељне националне политичке поруке.

Са становишта историографије, која нова сазнања пружа ваша књига?

У њој су садржана и најновија сазнања о свакодневном животу у средњем веку, прославама, музици, исхрани, ношњи и другим обичајима нашег племства, али и обичних људи. То је омогућило да се обухвате и сложенија друштвена питања која су и данас актуелна, као што су породични односи, положај жене у друштву, и друго. Иако је заснована искључиво на научним подацима и добила је стручне рецензије и подршку наших водећих научних институција, књига је замишљена тако да на разумљив и занимљив начин излаже нова сазнања.

Стварате слику историјске личности која је касније била све осим неважног вазала. Тиме су развејани неки од стереотипа о Марковом лику?

Када помислимо на историјског Марка, обично прво кажемо да је био турски вазал. Међутим, нова истраживања до сада недовољно познатих података из турских извора откривају другачију слику. Највећи део своје самосталне владавине Марко је заправо провео успешно се борећи за самосталност. Поред других података, о томе сведочи и огорчена борба за Битољско утврђење 1385. године. Турски вазал је постао тек када су и сви околни преостали хришћански владари то били и када је то остао једини начин да заштити свој народ. Марко је преко три деценије био међу људима који су били на челу српског народа у важном и драматичном раздобљу његове историје.

Оно ново што сазнајемо из ваше студије јесте и врло динамичан приватни живот који је Марко Мрњавчевић водио. Шта сте открили о његовим браковима, о могућим потомцима?

Данас поуздано знамо да се женио најмање три пута, и то два пута једном истом женом, што је готово незабележен случај у средњем веку. До сада су и наука и народно предање били готово једногласни, што је иначе редак случај, да Марко Краљевић није имао деце. И док у сачуваним подацима о његовом животу заиста нема доказа о томе, биографија његове жене Јелене открила је нове податке који указују на супротан закључак. Занимљиво је да су епизоде из његовог приватног живота препричаване и стизале све до Дубровника па и даље, а данас их поузданије него раније можемо препознати и у народном предању. То је била још једна, неочекивана, могућност коју је писање књиге омогућило, да упоредимо откривене историјске податке с оним што је сачувано у народном предању. То је била нека врста социолошке студије нашег средњовековног јавног мњења, како је тадашња јавност доживљавала и колико тачно је представља догађаје из живота својих познатих личности.

Говорите о три Маркова портрета, о фресци у Марковом манастиру која приказује јунака под опремом на коњу. Шта ови прикази говоре о тајни витештва, о новом концепту јунака који Марко заступа?

Витештво је био доминантан идеал човека у средњовековној Европи па и Србији тога времена. Маркови портрети који су веома аутентични, а заправо је он био њихов наручилац, и не само да нам омогућавају да реконструишемо његов изглед и појаву, већ нам представљају Марка као правог средњевековног витеза. Тако је себе доживљавао, тако су га доживљавали његови савременици, а то нам говоре и његови поступци током живота. Савременици су веома ценили Марка Краљевића о чему сведочи и то да су сачуване његове последње речи. Оне нам откривају човека који се и у критичним тренуцима трудио да остане веран својим моралним начелима. Занимљиво је да се у тренутку Маркове погибије, 17. маја 1395. године, раме уз раме с њим борио још један познати витез са наших простора – Стефан Лазаревић, који тад још није био навршио ни двадесет година. Управо је он био тај који је запамтио последње речи свог славног сународника, а Стефан ће касније постати и први међу витезовима европског витешког Реда змаја.

Како морална идеја чојства комуницира са данашњом етичком кризом у којој нема места за јунака и његов подвиг?

Херој је одувек симболизовао врхунске вредности једног друштва, али је тек појавом средњовековног витештва наша цивилизација добила хероја с јасним моралним начелима. Први витезови настали су као ратнички еквивалент монаштву и гајили су идеал сиромаштва и жртвовања. Суштину њиховог моралног кодекса чинила су хришћанска начела, попут светих ратника на истоку и Христових војника на западу. Занимљиво је да се различити слојеви херојства и средњовековног витештва могу препознати и у епском лику нашег јунака. Док неке особине Марка Краљевића говоре о његовој херкуловској снази и необузданој природи попут архајских и паганских хероја из европске традиције, дотле друге представљају праву дефиницију средњовековног витештва. Ми смо народ који има једну од најбогатијих ратничких традиција па не чуди што је можда најбоља дефиниција средњовековног витештва садржана управо у лаконским речима једног човека са наших простора. Примери чојства и јунаштва Марка Миљанова представљају у етичком смислу ту карику између средњовековног витештва и нашег времена.