Среда, 22.09.2021. ✝ Верски календар € Курсна листа

Филантропија или хуманизам

У полемици између И. Младеновића и Н. Цветићанина на страницама „Погледа”отворено је питање да ли је подела на левицу и десницу данас анахрона? У овом прилогу требало би рашчланити само једну разлику која може помоћи одговору на поменуту дилему. То је разлика између филантропије и хуманизма. Од слома европског социјализма неједнакост је додатно нормализована јер је превладала свест да је филантропија (милосрђе) нормална, а да је хуманизам насилан. Другим речима, од када се неправда само ублажава на нивоу расподеле, а више се не укида на нивоу производње, и подела на левицу и десницу испада превазиђена. Да ли је баш тако?

Филантропија, то јест милосрђе, сведочи о границама доброчинства у капитализму. Човек који умире богат, умире осрамоћен јер богатство треба друштву вратити, писао је Ендру Карнеги, амерички капиталиста, велики добротвор, али не и хуманиста. Зашто? Зато што је филантропија појединачни апел на дарежљивост и непрофитно понашање, док је хуманизам системски осигурано непрофитно понашање.

Филантропи могу бити и десничари, хуманисти су само левичари. Данас постоји култура филантропије (фондације, задужбине), али је ишчезла култура хуманизма. Филантропи и хуманисти на различит начин располажу богатством и односе се према њему. Који су одговорнији према друштву?

Богатство увек фасцинира када се схвата као израз нарочитог мара, али је неретко и предмет сумње. Берлински социолози Волфганг Лаутербах и Мирјам Стронг уочавају да је у САД филантропија главно средство богатих да покажу одговорност према друштву. Она је истовремено легитимација властитог богатства и начин да се брзо реагује на друштвене проблеме. Филантропија је у САД култура, у Европи не толико јер је европска социјална мисао, поред филантропске, имала и традицију хуманизма – радикалније системске помоћи. Пјер Бурдије је запазио да филантропи увек рачунају на реципроцитет давања и узимања, јер су заинтересовани да стекну симболички капитал којим чувају економски капитал. Ангажман филантропа није искључиво алтруистички, чак ни када донори истичу да је филантропија дужност и када тврде да им је то задовољство. Филантропија је нешто ближа одговорном делању само онда када се новац издваја из оног богатства које је стечено властитим радом, а не женидбом, берзанским шпекулацијама или другим профитабилним понашањем. Само у првом случају филантропско давање има симболички капитал.

Има разних врста филантропије. Жене које удајом постају богате (као супруга претендента на престо, Катарина Карађорђевић) ангажују се у милосрдним акцијама и преузимају друштвену одговорност. Филантропска јесте и хришћанска солидарност истекла из љубави према ближњем, која се у крајњој линији правда страхом од оностране казне. Ако је, међутим, кључна мотивација филантропске дужности страх од оностраног, мање или више прожет емпатијом према убогом, питање је да ли последњи циљ (лично спасење) може довољно правдати средство (помоћ)? Може ли, наиме, филантропско делање из страха од оностраног и из бриге за властито спасење бити аутономно и независно?

Тешко. То може бити само световна активност лишена поменутог страха и усмерена ка укидању беде на нивоу система. Управо је то хуманизам левице. Филантропију треба поштовати, али треба уочавати унутрашњу границу која је дели од хуманизма. То није танка, него дебела црвена линија између системски осигураног социјалног грађанина и привремено нахрањеног бедника. Социјална држава није поклон лењима нити је социјални грађанин сиромах који прима бесплатни топли оброк у народним кухињама. Нису социјални грађани они угрожени који прихватају донације од тајкуна који перу новац повременим филантропским акцијама нити су то припадници средњег слоја који се данас приказује као аутентични носилац демократије.

Социјални грађанин јесте самосвесни појединац коме држава осигурава стабилно запослење у јавном сектору или га штити од самовоље капиталисте у приватном сектору и коме гарантује стечену пензију, а све у оној мери да сам као субјект може да одређује начин властитог живота. Да би се схватила разлика између нахрањеног бедника и социјалног грађанина треба имати на уму теоријску разлику између филантропа Била Гејтса и хуманисте Карла Маркса. Први се труди да ублажи беду на нивоу расподеле, други настоји да је укине на нивоу производње. У разлици између ових напора и данас постоји неизбрисива граница између левице и деснице.

Професор на Филозофском факултету у Београду

Коментари0
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.
This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.