Смрт бескућника који је градио куће

Краљево  – Зашто да пишеш о њему кад је таквих све више и овде је много других са сличним судбинама? Било је то питање једног мештанина Конарева код Краљева, уместо одговора на нашу запитаност и причу о Милинку Балтићу. О Микашу, како су га сви звали и само по надимку знали. Неко би за њега казао да је био непоправљиви алкохоличар, неко да је вредан и одличан мајстор грађевинац, а углавном сви би говорили о човеку „добре душе”.

– Стварно је био такав, како се то каже, никоме ни помакни се није казао. Ако није помогао, нема тога коме је нешто лоше учинио – објашњава нам његов дојучерашњи комшија Милоје Матовић.

Иначе, Микаш је припадао оним људима који су имали посла, били вредни, имали друштво, а уистину живели у дубокој усамљености. Пуна су села око Краљева таквих усамљеника, нарочито момака у поодмаклим годинама, које девојке због свог сеоског живота нису хтеле па су остали сами, без породица. И сада по васцели дан раде, али се догађа да данима немају саговорника са којим би покоју да прозборе...

Пожелео је Милинко Балтић, још у младости, да од такве судбине и од тешког сиромаштва побегне. Отишао је из родне Брезове, села у све празнијем студеничком крају. Међутим, доле у равници изгубио се у лавиринту градског живота па се није скрасио у Крагујевцу, где је најпре радио у магацину Југословенске железнице. Одлучио је да се приближи родном огњишту и познатим људима. Зато се сели из Крагујевца у село, такорећи приградско насеље, Конарево надомак Краљева. Ту се уселио у прзну кућу свог земљака Драгише Вукосављевића, а у рукама је имао вештину мајстора грађевинца. Није никако могао да пропадне, јер знао је да зида, а посебно да малтерише. Брзо се укључио у „екипу” сличних мајстора, па кад гране пролеће и све до касне јесени ретко им је и недеља била за одмор. У надници из дана у дан, омалтерисали су минулих година на хиљаде туђих кућа. Одлагао је Милинко зидање своје и до краја живота остао подстанар.

– Најпре се можда разочарао кад га је жена, са којом је живео две године у браку, оставила и вратила се у Аустралију. Она је била православка, прихватила се наше вере, иако је потицала од оца Израелаца и мајке Немице. Било је то време распада Југославије и ратова, он није хтео да напусти земљу и више се није ни женио – прича нам његова сестра Радунка.

Вечери кад „екипа” добро обави посао и то залије пивом, најчешће испред сеоске продавнице, постајале су све учесталије. Тако је и у јесен прошле године Микаш одатле, после више испијених пива, на починак кренуо бициклом. Несигурност га је коштала пада, тешке повреде рамена и прелома ребара. Стога је у болници провео 21 дан, а болничке трошкове од 320.000 динара није могао да плати. Он, мајстор на гласу, постао је социјални случај. На све то, без обзира што се та несрећа десила на сеоском путу, Прекршајни суд у Краљеву, због наводног угрожавања безбедности саобраћаја, изрекао му је казну од 60.000 динара. Ни то није могао да плати, па га је полиција, баш испред социјалне установе, пронашла и одвела на издржавање двомесечне затворске казне.

– Од јануара до марта ове године провео је затвору, жалио се на затворске услове, али кад је изашао и све чешће на бол у левом рамену – додаје сестра Радунка.

Тако од почетка овог пролећа Микаш није могао са „екипом” на грађевину ни испред продавнице... Вратио се у родну Брезову, сестра Радунка, иако има своју породицу и своје бриге, надгледала га је, али кратко. Преминуо је 15. јула ове године, услед тешке болести у 57. години.

Сахрањен је на гробљу у свом родном селу, а на схрану није дошао нико из некадашње мајсторске екипе, дознало се да им је пут био  подалек и скуп, јер већ неколико месеци нису радили као некад, из наднице у надницу...