Недеља, 29.05.2022. ✝ Верски календар € Курсна листа

Шиндлерова листа ми се више свиђа од Спилберга

(Фото Танјуг)

Днев­ник Еми­ра Ку­сту­ри­це пи­сан је 1994. го­ди­не. „По­ли­ти­ка” је од на­шег пр­о­сла­вље­ног умет­ни­ка и ко­лум­ни­сте до­би­ла екс­клу­зив­но одо­бре­ње да из ње­га пре­не­се за­бе­ле­шке ко­је се од­но­се на пе­ри­од у ком су јед­на зе­мља и јед­на иде­о­ло­ги­ја већ до­жи­ве­ле слом, а он сни­мао филм „Ан­дер­гра­унд”, ко­ји је мо­жда нај­по­тре­сни­је све­до­чан­ство о рас­па­ду Ју­го­сла­ви­је. У Днев­ни­ку се, по­ред бе­ле­шки о по­зна­тим са­вре­ме­ни­ци­ма, на­ла­зе и за­пи­си и раз­ми­шља­ња о но­вом свет­ском по­рет­ку и рас­па­ду би­по­лар­ног све­та

                                                           *    *    *    *

Сва­ђа у за­ди­мље­ној ка­фа­ни сту­ди­ја Ба­ран­до­во ни­је раз­ви­је­на до кра­ја. Ми­слим да је то би­ло та­ко по­што смо Гре­бо и ја има­ли јед­ну за­јед­нич­ку осо­би­ну. Ни­смо у том ра­ту пред­ста­вља­ли ни­ког. Без об­зи­ра на то што је он био порт­па­рол ар­ми­је Бо­сне и Хер­це­го­ви­не. То је за ме­не би­ло са­мо тре­нут­но при­ла­го­ђа­ва­ње си­ту­а­ци­ји. Исто као што је сво­је­вре­ме­но био шеф ка­би­не­та Бран­ка Ми­ку­ли­ћа и при то­ме го­во­рио ка­ко га по­ли­ти­ка не за­ни­ма. По­сли­је се за­хва­љу­ју­ћи Со­ро­су ба­вио ра­ди­ом. Ра­зу­мио бих га до кра­ја да је из­ра­зио искре­на осје­ћа­ња, као што бих ра­зу­мио сва­ког ман­гу­па ко­ме се га­де и јед­ни и дру­ги, па се ак­ти­ви­ра са­мо у мје­ри у ко­јој спре­ча­ва да га не­ко не пљу­не ка­ко „ни­шта ни­је ура­дио за свој град”!

Не­гдје пред крај на­шег ви­ђе­ња ни­сам мо­гао да га не пи­там ка­ко је мо­гу­ће да Не­џад Ибри­ши­мо­вић про­ва­ли у мој стан и да ли мо­же да за­ми­сли ка­ко је, у слу­ча­ју бом­бар­до­ва­ња Бе­о­гра­да, Ма­ти­ја Бећ­ко­вић про­ва­лио у стан Го­ра­на Мар­ко­ви­ћа, а он ми је ре­као:

– Мно­ги су због чет­ни­ка оста­ли без до­мо­ва, отје­ра­ни са ог­њи­шта и за­кла­ни, а Ма­ти­ја Бећ­ко­вић је чет­ник!

– Је­би се! – би­ло је све што сам мо­гао да од­го­во­рим.

Шта је Гре­бо пре­ћу­тао

Та­да је Здрав­ко из­ја­вио ка­ко ће до кра­ја ра­та из­др­жа­ти у Са­ра­је­ву и он­да се ли­је­по по­ку­пи­ти те не­ста­ти у не­по­зна­том прав­цу! Не знам да ли ће та­ко учи­ни­ти. Ако бу­де та­ко би­ће да је то она вр­ста до­ка­зи­ва­ња ка­да смо би­ли дје­ца, ко мо­же ви­ше из­др­жа­ти под во­дом у цу­гу, без ди­са­ња. Ме­ни за­пра­во ни­је сме­та­ло што је Здрав­ко био порт­па­рол ар­ми­је Бе­хе, за­тим Со­ро­сов за­ступ­ник и на кра­ју про­на­шао се­бе у ра­дио-би­зни­су. Сме­та­ло ми је што он ни­је мо­гао да под­не­се исти­ну о то­ме да по­сто­је љу­ди ко­ји, јед­но­став­но, не же­ле да жи­ве у Са­ра­је­ву и да у ње­му ви­де свој град. По ци­је­ну да по­ста­ну цр­ни ђа­во­ли, шеј­та­ни, со­то­не, или пре­зре­ни из­дај­ни­ци, што је био мој слу­чај. Ми­слим да је за схва­та­ње та­кве иде­је би­ло нео­п­ход­но да се бу­де ма­ло ма­ње про­вин­ци­ја­лац не­го што је био тај Гре­бо.

Те ве­че­ри у сту­диј­ској ка­фа­ни Ба­ран­до­ва из­не­на­дио ме Ћи­ро Ман­дић, та­да мој по­моћ­ник ре­жи­је, ина­че ре­жи­сер. Го­во­рио је оно­ли­ко до­бро ко­ли­ко до­бро игра шах. А игра од­лич­но. Имао је раз­ло­га, из­гле­да­ло је као да је остао ду­жан Здрав­ку за не­ко­ли­ко ве­че­ри про­ве­де­них у Ре­пу­блич­кој скуп­шти­ни, у ко­јој су се, на по­чет­ку ра­та, не­ко­ли­ко да­на  ску­пља­ли сви не­за­до­вољ­ни на­ци­о­нал­ним пар­ти­ја­ма у на­мје­ри да их сврг­ну са вла­сти и та­ко про­мје­не исто­ри­ју. 

Ћи­ро је ми­слио да је Гре­бо био је­ди­ни ко­ји је, та­да у Скуп­шти­ни, тре­ба­ло да пре­у­зме власт и по­ве­де гра­ђа­не те да их от­ме  Ка­ра­џи­ћу, Изет­бе­го­ви­ћу и Кљу­ји­ћу. Гре­бо је био ми­ран, слу­шао је Ћи­ру и са­мо се по­вре­ме­но бра­нио да он не­ма на­мје­ру да се ба­ви по­ли­ти­ком. То мо­гу и да ра­зу­ми­јем, јер он се већ по­ли­ти­ком ба­вио код Ми­ку­ли­ћа, али ка­да је ре­као да та­да и ни­је мо­гло ни­шта на си­лу да се учи­ни, пи­тао сам га да ли је Ха­вел до­шао на власт са ули­це. Од­го­во­рио је по­тврд­но. Али, по ње­му је то би­ло не­што дру­го. Ре­као сам му да је он већ сје­дио у Скуп­шти­ни, зна­чи ни­је тре­ба­ло да стиг­не са ули­це, већ је тре­ба­ло  не­што да учи­ни, а не да гле­да ка­ко рат по­чи­ње и др­жи го­во­ре у сла­ву де­мо­кра­ти­је.

Углав­ном, од­био је да по­не­се хи­ља­ду до­ла­ра по­мо­ћи мом при­ја­те­љу  Ра­де­ту Јеф­ти­ћу, ње­го­вом зе­ту, јед­ном од мо­јих нај­бо­љих дру­го­ва ко­га су вла­сти ци­вил­не Бе­хе два­на­ест пу­та у то­ку ра­та во­ди­ле у за­твор, на ин­фор­ма­тив­ни раз­го­вор. Та­мо су му из­би­ли  зу­бе. Са­мо за­то што је Ср­бин. То ми ни­је ре­као Гре­бо. 

Здрав­ко Гре­бо је оти­шао у Са­ра­је­во на­кон су­сре­та са сво­јом дје­цом и бив­шом же­ном ко­ји су се на­ста­ни­ли у Пра­гу. Оти­шао је у за­ви­чај да пр­ко­се­ћи, ка­ко ка­же чет­ни­ци­ма, „по­твр­ђу­је сво­ју опре­дје­ље­ност за гра­ђан­ску Бе­ху“, а ме­ни ни­је пре­о­ста­ло ни­шта дру­го не­го од­лу­ка да се из­бо­рим за филм „Би­ла јед­ном јед­на зе­мља“. 

Из филма Шиндлерова листа (Фото Aladin.com)

Ноћ на­кон раз­го­во­ра са Гре­бом ни­сам, на­рав­но, спа­вао. Ми­слио сам на оног Ива­на Стар­че­ви­ћа, но­ви­на­ра из За­гре­ба, ко­ји је оно­мад спа­вао у мом са­ра­јев­ском ста­ну. До ру­ку су ми до­шле но­ви­не у ко­ји­ма је пи­са­ло ка­ко спре­ма ве­ли­ки из­да­вач­ки пот­хват. Из­да­је са­бра­на ди­је­ла Ан­те Па­ве­ли­ћа. Из­у­зет­но је, ка­же, оду­ше­вљен ли­те­рар­ним та­лен­том по­глав­ни­ка. Да ли то зна­чи да ће за два­де­сет го­ди­на ови зли­ков­ци што су ма­са­кри­ра­ли Му­сли­ма­не из­да­ва­ти са­бра­на ди­је­ла по Бе­о­гра­ду? Не вје­ру­јем. Ми­слим да де­мо­кра­ти­ја  у Бе­о­гра­ду ни­ка­да не­ће оти­ћи та­ко да­ле­ко. 

24. март 1994.

Не­де­ља. Гле­дао сам „Шин­дле­ро­ву ли­сту” и филм ми се сви­ђа ви­ше од ре­жи­се­ра. По­сли­је ни­за фил­мо­ва ко­ји су ис­ти­ца­ли спек­та­ку­лар­ност  на­у­штрб ње­го­ве ег­зи­стен­ци­јал­не ба­зе ко­јом је оби­ло­вао не­за­ви­сни филм се­дам­де­се­тих. На­пра­вљен на мит­ској при­чи стра­да­ња Је­вре­ја, „Шин­дле­ро­ва ли­ста“ је ко­нач­но озбиљ­но дје­ло овог мла­ди­ћа чи­ја по­ја­ва ко­ин­ци­ди­ра са по­ја­вом аме­рич­ког фил­ма се­дам­де­се­тих, та­ла­са ври­јед­них фил­мо­ва ге­не­ри­са­них са Ис­точ­не оба­ле. По­сли­је ње­га и Лу­ка­са све је друк­чи­је у сви­је­ту фил­ма. Ства­ри су се окре­ну­ле на­рав­но на­го­ре. Па­жња ре­ди­те­ља и про­ду­це­на­та је са ег­зи­стен­ци­јал­ног пре­не­се­на у сфе­ру спек­та­ку­лар­ног. Али не на Фе­ли­ни­јев на­чин гдје је спек­та­ку­лар­ност сти­за­ла из кар­не­вал­ских кор­је­ња ме­ди­те­ран­ске умјет­но­сти. Крај Ви­јет­нам­ског ра­та је ску­пио све ва­жне се­на­то­ре, вла­сни­ке ме­диј­ских гру­па. За­кљу­чак је био да су но­ви­не су­ви­ше ши­љи­ле на стра­ну не­при­ја­те­ља и да се уве­де ауто­цен­зу­ра. Ка­да су на власт до­шли Ре­ган и Та­чер аме­рич­ки а ти­ме и свјет­ски филм по­стао је кон­тро­ли­са­на ро­ба. Уве­де­на је ауто­цен­зу­ра или оно што се зо­ве по­ли­тич­ка ко­рект­ност.

Шта се де­си­ло са со­вјет­ским фил­мом. Ни­шта по­себ­но. Да­нас је био сло­бо­дан дан и гле­дао сам „Пи­ја­но“ по дру­ги пут. Пр­ви пут сам га ви­дио у Ка­ну, и био члан жи­ри­ја ко­ји је том фил­му до­ди­је­лио „Злат­ну пал­му”. Уста­но­вио сам да ни­ко ни­је са­вр­шен. Пла­тио сам кар­ту да гле­дам ки­но, а гле­дао сам те­ле­ви­зи­ју. Вра­тио сам се у хо­тел и на те­ле­ви­зи­ји гле­дао пра­ви филм. Да­ва­ла се Бу­њу­е­ло­ва „Ви­ри­ди­ја­на“. Ето шта се де­си­ло са свјет­ским фил­мом. Те­ле­ви­зи­ја ко­ја је про­мје­ни­ла есте­ти­ку фил­ма да­нас при­ка­зу­је ви­ше дје­ла за ко­је мо­же­мо твр­ди­ти да су фил­мо­ви не­го би­о­ско­пи!

Коментари0
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.
This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.