Среда, 07.12.2022. ✝ Верски календар € Курсна листа

Миротворац и регион

Хајде да кренемо онако како сам и обећао прошлог пута. С нечим конструктивним, односно с нечим што се, бар условно, може похвалити и навести као позитивна ствар коју је власт урадила у претходном периоду. Заправо, биле су чак две ствари. Најпре, помен жртвама „Олује“, а потом и хуман наступ премијера поводом избегличке кризе и мигрантског таласа који већ месецима преплављује Балкан и Србију.

Тачно је да су и претходних година СПЦ и избегличка удружења парастосом у Цркви Светог Марка у Београду обележавали годишњицу „Олује“, и да су помену, по правилу, присуствовали и представници власти. Али је овога пута то обележавање имало званичан и државни карактер. Па чак и општенационални, с обзиром на присуство највиших представника власти Републике Српске.

Вероватно се при томе рачунало и на маркетиншки ефекат, нарочито међу старијом и избегличком популацијом, али то је легитимна ствар и не умањује битно симболички значај овог геста. (Наравно, уколико он није само медијска и маркетиншка припрема за неки нови капитулантски искорак у непосредној будућности.)

Но, да ли у жару установљавања „историјских“ иницијатива, датума и прекретница, или из намере да амортизује ефекат овог претходног „србовања“ на Рачи и да сакупи још неке миротворачке поене и похвале у западним центрима моћи, Вучић је у хипу предложио установљавање заједничког „Дана сећања“ за све жртве рата на подручју бивше Југославије. Као што се и могло очекивати, сви у региону су ову иницијативу експресно „одјавили“, Милановић и Тачи брутално, а Бакир Изетбеговић – ваљда услед путера на глави због инцидента током обележавања Сребренице – нешто блаже и обзирније.

Невоља је што Вучић има готово опсесивну потребу да пред странцима пере своју биографију и непрестано доказује како се радикално променио и од ратног хушкача постао шампион регионалне сарадње, мира и помирења. И у томе, наравно, веома претерује, као што је претеривао у оном некадашњем националном радикализму. Заправо, и сада је подједнако радикалан, а вероватно и подједнако искрен. Но, независно од Вучићевих мотива и манира, мислим да би иницијатива наишла на одбијање у Загребу, Сарајеву и Приштини чак и да је предлагач био неко много кредибилнији. Наиме, чини се да је у региону успостављен својеврстан консензус о српској апсолутној кривици за рат и злочине, те да без преке нужде, у преводу, без озбиљнијег притиска са Запада, нико није спреман да тај постулат мења и релативизује неким заједничким „даном сећања” и слично.

У суштини, ако се заиста жели истинско помирење и сарадња на екс-Ју простору, биће неопходни овакви или неки слични гестови, ма шта мислили о њиховом садржају и актерима на једној или другој страни. Другим речима, идеја сама по себи уопште није лоша, независноод тога што је Александар Вучић, без сумње, њен врло лош промотор, не само због своје биографије, него и због прилично провидног, политикантскоги агресивног начина на који је читава идеја пласирана.

Али није највећи проблем ни Вучићева иницијатива, нити њено мање-више очекивано одбијање, већ агресивно и удворичко медијско-аналитичарско утркивање у томе ко ће са више одушевљења иницијативу подржати и, истовремено, са више једа и агресије острвити се на све оне који не деле њихово одушевљење премијеровим миротворством. („Регион није дорастао Вучићевој идеји и визији“, резигнирано су закључили таблоиди и „експерти“.)

Као што су се некад радни људи и грађани широм СФРЈ плебисцитарно изјашњавали о резолуцији Информбироа, закључцима „Брионског пленума“, „Титовом писму“ и сл. тако се сада практично сваки политички и медијски актер у Србији и Српској егзалтирано изјашњава о премијеровој „миротворној иницијативи“, као и о претходном „покушају атентата на премијера Вучића“.

За последњу четврт века видео сам како су се највећи идолопоклоници, профитери и рентијери појединих режима преко ноћи преобраћали у најжешће критичаре „комунизма“, „слобизма“ и „досизма“ и не сумњам да ће и овога пута бити слично. То се понављало сувише често и масовно да би било случајно – и то увек оставља врло мучан утисак, изазива неку врсту гађења код сваког пристојног човека и порив да се повуче у себе и дигне руке од сваке борбе и јавног посла.

Али то не сме бити разлог да се ништа не ради (јер ће, ето, увек да дођу неки још гори од претходних – мада је, мора се признати, често баш тако бивало), већ пре позив да лошу власт критикујемо на време, онда кад заслужи и кад највише греши, чак и онда док је јака и опасна. А не тек кад јој истекне рок трајања, кад постане лак плен, и кад крену да је лешинарски руше они који су је инсталирали и подржавали. То о чему говорим свакако јесте тежи начин. Али не само да је једини частан, већ, заправо, и једини на који се – можда, уз много труда и среће – може постићи нека стварна и суштинска промена. Све остало је само „вечно враћање истог“ и јалово врћење у једном унапред зацртаном кругу.

Главни уредник часописа „Нова српска политичка мисао”

Коментари20
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.
This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.