Три лепе пензијице

Замислите почетак црнохуморног вица на трагу Летећег циркуса Монтија Пајтона. Расправљају просветни радник, медицинска сестра и општински ћата да ли је рационалније узети какву-такву отпремнину и на тај начин скромно допринети државној политици рационализације, или и даље ринтати за мизерну плату у вечитом (и рационалном) страху од отказа? Дакле, или три лепе и скромне пензијице (на страну отпремнине) – или наставак акања, секирације и страдања? Е сад, не знам баш тачно како је све то ишло по реду, само знам да је на крају Вучић испао најпаметнији – да парафразирам Бату Стојковића који препричава виц ђацима у серији „Идемо даље“. Елем, премијер енергично пресеца Гордијев чвор и шаље наставника, „сестру“ и ћату на летовање у бању Ковиљачу. О њиховом трошку, разуме се. „Идите у пензије”, каже им на растанку, и додаје: „али претходно летујте у Србији!”

Колико год овакав псеудовиц о лепом и корисном садржао црног хумора у себи, то га и даље не кандидује за равноправног такмаца државној политици рационализације. Бар што се категорије црног хумора тиче. Подсетимо се, реч је о „рационалном“ чишћењу државних служби од сувишних (непартијских) кадрова – владиној стратегији која неодољиво подсећа на монтипајтоновски скеч о министарству будаластог хода. А ево и зашто…

Рационализација (не мислим на психолошки механизам одбране) представља процес усавршавања система у складу са законитостима здравог разума. На пример, рационално би било да у овој земљи обитава што већи број образованих и писмених стручњака који својим радом у различитим областима подижу друштвени производ по глави становника (па тако и по сопственој глави), уместо што одлазе у иностранство. Рационално би било да се образовани, стручни и писмени кадрови производе (опростите на овом индустријском изразу) у васпитно-образовним установама које се називају школе. Истовремено, није свеједно ко преноси знање младим талентима и у каквом се социјалном положају налази. Стога је рационално да у школама хлеб насушни пеку квалитетни и пристојно плаћени кадрови. Што млађи, по могућству, а никако старији; Опијени радним еланом (у преводу: енергијом), а не размишљањима о пензији… (Не пропагирам мржњу према старијим људима, далеко било, зато молим – без оптужби за ејџизам!)

У стварности, међутим, рационализација функционише друкчије. Гарнирана законитостима економске рачунице, она чак поприма улогу бездушног лиферанта квалитета у корист квантитета. Обашка што будаластим ходом Џона Клиза (реч је о пајтоновцу који у поменутом скечу игра чиновника који прилично чудно хода), гази многе младе и вредне људе на самопрокламованом путу „фискалног оздрављења друштва“.

Настављам примером из просвете. Ко ће пре избећи губитак посла у оквиру владине акције „рационалног“ чишћења јавног сектора – старина професор од тридесет љета раднога стажа, коме је надгорњавања с несташном децом преко главе, или амбициозни јуноша који само што је саставио пет година рада? Одговор је тачан – старина, професор од стотину љета. Зашто? Због радног искуства, животне мудрости, ударничког елана, флексибилног прилагођавања иновацијама у наставном програму…? Ништа од наведеног! Посреди је чиста економска рачуница извршне власти. Зашто плаћати 200 евра по години стажа професору који је тридесет година ринтао са дневником под мишком, а може то да ради још многаја љета, када је исплативије отпремити млађахног наставника са пет година радног стажа. Ем миран буџет – ем пет хиљада евра у државном џепу! Рационално, зар не? Мада не и корисно у пракси. Уосталом, ко шљиви практични хуманизам који у поређењу са економском рачуницом делује као фискална консолидација на апаратима за одржавање живота. Битно је да је ММФ задовољан, а влада поносна на политику рационализације.

С друге стране, држави је апсолутно небитно што стручни професор – јуноша, препун радног елана, жали што више неће преносити знање младим поколењима. Или што стари професор очајава због додатне две-три године акања уместо да пеца по дунавским каналима са шест хиљада евра у џепу (у виду отпремнине). Ипак, не будимо накрај срца. Треба разумети државу. Није лако производити колатералне жртве властите рационализације. Или их свечано отпремати у лепе пензије?

Социолог