Субота, 18.09.2021. ✝ Верски календар € Курсна листа
НЕ САМО О ПОСЛУ ВУК РШУМОВИЋ

Какво талентовано дете

Писао је за „Вуков речник” у породичном часопису „Ршум”, открио Рашу Попова, завршио драматургију, студирао Јунга, снимио „Ничије дете” и добио тридесетак награда, а сада режира „Фазоне и форе” у којем глуми и његов четворогодишњи син Вид
Вук Ршумовић: одрастао уз „Фазоне и форе”

Сећања су још жива иако су прошле три деценије од како је почела да се снима и емитује култна дечја серија „Фазони и форе” коју је осмислио и писао Љубивоје Ршумовић, без сумње најпознатији наш дечји песник. Овог лета настаје још један серијал, а на челу екипе је двојац из фамилије Ршумовић, Љубивоје и његов син Вук, познатији као режисер и сценариста многонаграђиваног и врло успешног филма „Ничије дете”. Ово остварење крајем јула окитило се са још три вредне награде, три златне пулске „Арене” у категорији мањинског филма (категорија где је хрватски копродуцент мањински).

Разговор са Вуком Ршумовић вођен у Београду пред одлазак на летовање и Пулу зато је протекао у знаку „Фазона и фора”. То је био дан крцат догађајима и организаторским обавезама, а једна од њих била је и да се петомесечној Нађи по хитном поступку извади пасош.

– Заборавилисмода имамо још једно дете – говорио је у шали Вук на мобилни док је некоме објашњавао ту „грозницу” пред путовање. Вероватно ни он сам није био такав оптимиста да ће у Пули, некада најпознатијем југословенском фестивалу, тако добро проћи са филмом који је пре тога већ освојио више од двадесет награда.

А разговор је почео са „оном малом Слађом” која је некада давно била заштитни знак прве серије „Фазона и фора”, војвођанског телевизијског бренда, те је та телевизија и одлучила да свој бренд оживи и начини још један серијал са глумцима, спортистима и неизоставним Рашом Поповом, који глуми и ове сезоне откаченог научника. Прве сезоне, пре тридесет година, када се снимало у Бечеју, а Вук био клинац од десетак година, учествовали су Неша Лептир, Дејан Савићевић и многа друга позната лица.

Занимљива је та прича како је Раша Попов постао познато телевизијско лице. Изгледа да је баш Вук за то заслужан.

– Раша стално помиње како је он постао глумац захваљујући мени. Љубивоје је измислио рубрику о проналазачу и питао се који би глумац могао да се појави у тој улози. Ја сам се са Рашом дружио као клинац и рекао тати да узме Рашу. Љубивоје ме је послушао и тако је кренула та телевизијска Рашинакаријера. Он је заиста чудо, када се упале камере из њега исијава нека посебна енергија и он јесте оказао  за ту улогу. Ево га, биће и ове сезоне, он то заиста добро ради и свиђа се деци, упечатљив је. Рођени глумац, живи занимљив испред камере. Имамо и Миру Карановић као модног саветника у рубрици „Сестро слатка”, а појављују се и неки нови клинци. Имаћемо испортску рубрику као и некада, али ћемо језбог обавеза спортиста снимати у другој половини септембра – каже Вук и додаје да листа учесника зависи од њихових обавеза.

Гледаоци можда памте да су се раније појављивали и Синиша Михајловић и Моника Селеш, али спортистимамора свака телевизија да се прилагођава. Опет набрајање познатих имена који ће проћи кроз емисију: Јована Балашевић, Борка Томовић, Виктор Савић, па новинари и телевизијски водитељи Оливера Ковачевић, Зоран Кесић, Рада Ђурић, Аца Стојановић, Наташа Миљковић, Славко Белеслин, новинари Телевизије Војводина...

„Фазони и форе” и даље су појам. А што је то тако, иде на душу свих нас. Телевизије не производе програме за децу, рејтинзи се не мере, тешко је продати секунду, јефтиније је купити страни цртани филм. ТВ Војводина је желела да се обнови та прича. У Чортановцима на снимању Наташа Миљковић била јеодушевљена како је све генијално замишљено, истовремено и двосмислено и лепо.

Обично деца великог оца живе у његовој сенци, честосе безуспешно боре за своје парче неба или звезде, али у случају фамилије Ршумовић изгледа да има места за све. Најстарији син Бранко дипломирао је машинство и нашао се у тој области, а средњи Михаило је повукао на уметничку жицу, живи и ради, и то успешно у далеком Дубаију где се бави анимацијом и веб дизајном.

Мало је фалило да Вук добије и сестру. Кад је Љубовије био на Шри Ланци где је снимао неку документарну емисију, упознао је једну девојчицу и пожелео да је усвоји. Питао је маму и она је рекла: „Наравно”.

– Мама је била јединица и волела је да има много деце, али  било је превише административних препрека. А мало је фалило да имамо сестру са Цејлона – смешка се.

Мама Наташа завршила је књижевност, као иЉубивоје, па је и најмлађи син Вук желео да крене њихови стопама. Али, ипак је одлучио и то не на наговор свог оца, већ оца свог најбољег друга да упише драматургију на Факултету драмских уметности. То је исто књижевност само практична, тако је то схватио и постао драматург и сценариста, али гаје познавање ове области одвело и корак даље до режије.

Сећа се Вук тог времена и прича нам:

– Био сам окружен књигама и већ сам себе видео као студента књижевности. Нисам ни знао за студије драматургије. Али, то је заправо било оно што сам желео – објашњава.

Учио је од професора Живојина Павловића, Љубише Ђокића, Ваве Кристића, Владе Стаменковића, Гордана Михића... Велики тата Ршум био је тада управник „Бошка Бухе”.  Вук је добијао карте за премијере и тако је почео све озбиљније да прати позориште. Почео је и да волонтира за Битеф као уредник фестивалског билтена и уредник каталога Битеф фестивала. То му је омогућило да ради интервјуе са великим позоришним редитељима из света и са глумцима. Све у свему фантастично искуство. Посебно ако се дода и оно најважније што се десило на Битефу. Ту је упознао своју будућу супругу Ану, заједно су радили годинама и када су се венчали ту информацију, како каже Вук, није објавио ниједан таблоид, него се вест о венчању „Битефове деце”, како су их звали, нашла у Билтену.

И диплома са факултета драмских уметности није била крај усавршавања, већ једна етапа јер је затим уследило интересовање за психологију.

– Схватио сам да холивудска драматургија почиње све више да се заснива на писању Џозефа Кембла, психолога јунговца, који је проучавао компаративне митологије и анализирао митове, био је аналитички психолог. Његов утицај осетио се и у Београду, тај правац  постао је веома интересантан иза наше психијатре и психологе, између осталих и за Владету Јеротића и Владу Поповића. Тако се офоримио и психолошки круг где су се окупили аналитички психолози, професори београдског универзитета, љубитељи Јунгових дела.

Како је Ана  радила тада у Цириху, где се налази Јунгов институт, отишао сам тамо и провео на Институту цео семестар. Ту се проучавала алхемија, бајке, митови, снови и то је било, заиста, сјајно искуство. Тако сам заокружио своје интересовање за психологију и комплетирало целу причу – каже Ршумовић.

Наравно, ова знања из психологије помогла су му на снимању „Ничијег детета”, јер овај филм у себи садржи архетипску причу која вуче корене из бајке и митологије. Постоји тај архетип о детету које је напуштено па нађено и постаје велики херој. То се среће у бајкама и митовима.

– Ја сам се бавио стварним случајевима из историје деце која су нађена у дивљини. Пуно ми је помогла и Милица Пејовић, начелница Дечје психијатрије у Палмотићевој. Ишао сам и у Земун, бавио са се и аутистичном децом, и кад све то спознате и заокружите у главионда се много слободније крећете и у оном уметничком делу – додаје Вук који  има продуцентску кућу која је продуцирала овај филм.

Можда је јавности мање познато да је писао сценарио и за серију „Кошаркаши”, био је сценариста „Сурвајвера”, ријалитија на Првој телевизији, између осталог. Има велико телевизијско искуство. Радио је домаћу Евровизију, као сценариста писао је и за стране квизове, има двадесетак кратких  играних филмова. Косценариста је и  филма „Валтер” о Владимиру Перићу и Бати Живојиновићу.

Владимир Перић, прави Валтер „који је бранио Сарајево”  Вуков јерођак по мајчиној линији, а погинуо је, што је најинтригантније, првог дана када је ослобођено Сарајево.

Као што је некада одрастао уз „Фазоне и форе, сада се његов син  спрема да постане телевизијско лице и настави ту породичну традицију популарности. Мали Вид, са четири и по године постаће телевизијско лице јер је од аутора, деда Љубовија добио својих „пет минута” – скеч „Кад сам ја био велики” и кажу да се јако добро показао.

Сада Вук открива не само таленте сина већ и шири песнички опус свог оца. Са сином ишчитава Љубивојеве песме.

– Нисам ни знао да је толико песама написао. Много их је стварно, а мени су омиљене  „Још ми само але фале”. Вид зна напамет њему омиљене песме и рецитује, а ми га усмеравамо ка оним песмама „Како је лепо јести“ и слично. Има стварно много лепих песама „Идемо у Африку да садимо паприку”, „Има једна пећина строга”, „Вуче, Вуче бубо лења”, то су ми браћа рецитовала, али је та песма настала пре мог рођења. Има и анегдота за неко јаре кад смо били на Златибору. Оно је само од мене бежало, а ја сам питао: „А ко је њему рекао да сам ја Вук”.

Сећа се и породичног часописа који је излазио у једном примерку. Није био на продају, већ на изнајмљивање. А ко је хтео да га прочита морао је нешто и да напише или нацрта, било је ту доста познатих имена, сарадника, а један од њих био је карикатуриста „Политике“ Душан Петричић. Часопис се звао „Ршум”, а и Вук је имао задужење да саставља „Вуков речник”. Објашњавао је како су неке речи настале и шта значе, а један од његових „бисера” јестеда је шортс тако назван јер се деца ушорају.

Од како се Вид родио, Љубивоје Ршумовић је за свог унука већ написао две књиге „Видовите приче” и „Вид из Таламбаса“.

Само да се дечак не уобрази. Надамо се да то што је у центру пажње неће негативно утицати на њега. Имао је отпор према „Фазонима и форама”, али је упао са тетком Борком (глумица Борка Томовић) и све се добро завршило. А добио је и конкуренцију сада у сестри, па и не може више бити само он у центру пажње –истичетата Вук.

А да породица буде баш строго уметничка побринула се и мама Ана, која је као позоришни режисер радила више комада на различитим сценама. Режирала је „Мајку храброст”, „Декамерон”, „Казанову”, Брод за лудаке” у нашим водећим позориштима „Београдском драмском”, „Атељеу”, „Српском народном позоришту”...

Љубивоје је старији од Вука 36 година, као и Вук од Вида. Вид је словенско име, има га у још неким словенским земљама, а код нас  је чешће Видан или Видак. Замало да то буде и породица са „именом од три слова”. Вук, Ана, Вид, а онда је дошла и принцеза Нађа... коју брат баш због та три слова упорно зове Ива.

Коментари0
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.
This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.