Мигранти билдују европску десницу

Неколико земаља које су некад биле с оне стране Гвоздене завесе као да су се потрудиле да свирепим односом према мигрантима потврде још неодумрле предрасуде о Источној Европи као енклави примитивизма коју тек треба привести цивилизацији. Али, оно што данас ради и говори Будимпешта, као најистакнутији пример десничaрске, антиимигрантске и, у крајњој линији, антибриселске реторике и праксе, сутра би могле понављати и западноевропске престонице, где су све утицајније странке сличне оријентације. Према последњим анкетама, и у Шведској и Аустрији, двема земљама које су показале благонаклоност према мигрантима, од почетка избегличке кризе су ојачале крајње десничарске и ксенофобне партије које се противе отварању граница и залажу за политику што независнију од Брисела.

Колико год изливи солидарности према мигрантима, којима су обични житељи континента контрирали дуго неодлучном ставу врха Европске уније, деловали као да потиру талас исламофобије подигнут зимус после терористичког напада на редакцију „Шарли ебдоа”, даљи раст популарности деснице у Европи само би се уклопио у већ постојећи тренд. Масакр у просторијама сатиричног недељника наизглед је означио подбачај француског, универзалистичког модела интеграције азиланата, док је Ангела Меркел још пре пет година прокламовала да је и мултикултуралистички модел пропао. Прилив избеглица у условима када се и многи староседеоци осећају искључено због беспарице изазване економском кризом примораће Европу да под још већим притиском размишља о томе како убудуће уклапати придошлице у друштва већ подељена подозрењем између богатих и сиромашних грађана, у европску заједницу расцепљену на земље које се добро носе с кризом и оне чије су привреде потонуле у тешко излечиву рецесију, у политички систем који, вукући свако на своју страну, растржу бриселска технократија и националистичке струје.

Отклизавање Шведске удесно нарочито је симптоматично за предвиђање тога како ће прилив миграната утицати на политичку сцену Европе. Скандинавија је, захваљујући благостању, издашним социјалним програмима и либерално настројеном становништву, регион који одавно важи за обећану земљу за азиланте. У последњих десетак година, међутим, Стокхолм је у том региону био једини који je одолевао јачању деснице, док данас антиимиграциона и антиевропска Унија шведских демократа, у којој оцењују и да је у земљи „превише просјака из Источне Европе”, ужива већу популарност од свих шведских странака.

Данска Либерална партија, умерено десничарске оријентације, која је у јуну као стожер владе сменила центристичко-левичарску коалицију, иако је имала мање гласова од крајње десничарске Народне партије, већ је преполовила суме које држава плаћа азилантима као помоћ. Како би била сигурна да ће та порука бити разглашена, нова данска влада је у либанским новинама платила оглас у којем упозорава избеглице да им се више не исплати да рачунају на великодушност Копенхагена. И Норвешка предузима све што може како не би морала да укаже гостопримство мигрантима: свима који би им помогли да уђу у ту земљу преко границе с Русијом запретила је оптужницама за трговину људима.

Ако либерална и богата Скандинавија ставља до знања да јој је азиланата и јединствене европске политике преко главе, питање је како ће се с приливом избеглица носити остатак континента, који нема нафту да га спасава од економске кризе. Ту је индикативан случај некад имућне Италије: она никако да се до краја ишчупа из финансијских потешкоћа а мигранти су у њу почели масовно да пристижу пре него што је већина Европљана уопште приметила да је масовни егзодус стигао до јужних граница њихове заједнице. Почетком године истраживања јавног мњења су показала да би више од трећине Италијана гласало за екстремно десничарску Северну лигу, која плаши грађане како је на делу војна и културна окупација Запада и да би толерантан одговор на то био раван самоубиству. Чак 60 одсто Италијана у јануару је сматрало да је ислам опасна религија.

Све то можда делује као још далека опасност у поређењу с нескривеном безосећајношћу оних које су источни Европљани већ изабрали да воде њихове државе. Али, те земље су и пре економске кризе биле сиромашније од оних са запада континента, те у њима неминовно има и више грађана који ће осећати, ако већ сада не мисле тако, да њихове владе и Брисел прво треба да се постарају за „своје”, па тек онда за дошљаке. Ускраћеност би барем један део истока Европе, Балкан, који је до сада предњачио по броју азиланата, могао осетити и када на снагу у Немачкој ступе пооштрени критеријуми за одобравање боравка и држављанства људима из тог региона.

За Берлин је то поштена мера, јер мора оставити места за 800.000 азиланата из Азије и Африке, колико очекује само ове године, за оне који се склањају пред ратом, те им је прибежиште потребније него бившим Југословенима који се спасавају од сиромаштва. Али, у очима Балканаца то би могло постати само још један доказ за старо убеђење да их Европа вечито гура на страну. Није случајно Доналд Туск, председник Европског савета и Пољак, упозорио да би због миграната могло доћи до опасног расцепа између источне и западне Европе. Берлин би први требало то да схвати, јер добро зна колико се мучи да бившу Источну Немачку, економски и даље заосталу, заиста интегрише у обједињену државу и сузбије екстремно десничарске, ксенофобне покрете из тог дела земље, који се хране сиромаштвом.

Али, Меркелову би морало да брине и колико ће је дуго богатије западне престонице из бриселске породице подржавати у њеном ставу „избегличке мајке”. Холандска конзервативна влада видно је невољна да прими избеглице и замало се распала због унутрашњих сукоба око тог питања. Kрајњи десничар који високим рејтинзима већ дуго прети да ће зграбити власт у Холандији, Герт Вилдерс из Партије за слободу, мигранте види искључиво као „исламску инвазију”. У Француској се Меркелова суочава с ојачалом десницом у лику Националног фронта, чија председница Марин ле Пен поручује како Немачка, која покушава да влада француском привредом, отвара врата избеглицама само да би их експлоатисала као јефтину радну снагу. Британски премијер Дејвид Камерон добио је пролетошње изборе и на обећању да ће број миграната које острво годишње прихвата срезати на 100.000, трећину садашњег просека, па је и сада једва натеран да се обавеже да ће примити не више од 20.000 људи који беже из Азије и Африке. Због забринутости око миграната, у Уједињеном Краљевству је први пут више оних који би гласали за излазак из ЕУ него оних који су за останак.

Већ се износе и рачунице према којима Немачкој, чија привреда не посустаје ни пред кризом, одговара пријем азиланата јер може створити довољно радних места, док ће јој људи, будући да је захваћена „белом кугом”, све више недостајати. Премда су такве калкулације увек натегнуте и непоуздане, пошто економија зависи од много више непознатих него што их је садржано у тој једначини, на тој претпоставци ће антиевропски политичари готово неизоставно градити оптужбе да је Меркелова саосећајна према избеглицама на туђ рачун, на трошак целе Европе и у корист сопствене земље. Слични наводи постали су део евроскептичног арсенала већ током кризе грчког дуга.

Немачка канцеларка у свом односу према мигрантима, коначно, има опозицију и код куће. Много мање саосећања од ње показали су њени коалициони партнери а и унутар странке Меркелове, макар раније, било је сличних гласова. Напада на склоништа за азиланте у Немачкој ове године забележено је више од две стотине. Маршеви антиимигрантског покрета Пегида су пресахли, али сви они Немци коју су на њих долазили тешко да ће сада, кад су више него икада суочени са својим страхом, променити мишљење. Пре ће бити да ће се све више Немаца слагати с оном петином својих земљака који су почетком године, према истраживању листа „Ханделсблат”, веровали да се муслимани који живе поред њих не труде довољно да се интегришу у друштво.

Уосталом, набрајати појединачне земље како би се испитало јача ли десница готово да је излишно. У мају прошле године десничарске партије оствариле су свој најбољи резултат у историји на изборима за Европски парламент. Тај сентимент тешко да ће нестати, упркос тренутној наклоности према мигрантима, подстакнутој суровим призорима из Мађарске и колебањем Брисела, који се тргнуо тек кад је – после објављивања фотографије малог Ајлана Курдија којег су таласи и беживотног вратили на турску обалу, одакле је покушавао да се домогне Грчке – његово оклевање да помогне избеглицама постало скандалозно.

Иронија је што, као што ксенофоби долазак миграната приказују као „најезду страног елемента” и „убацивање спавача Исламске државе”, бујање европске деснице у протеклих неколико година либерали и левичари такође делимично доживљају као својеврсну страну најезду, јер се налазе докази о томе да неке антибриселске странке финансира Русија, желећи да растури Европску унију. Естаблишмент ЕУ се и према грчкој влади, кад је покушала да преиспита суштину његове економске политике, понашао безмало као према левичарским терористима које треба сапети пре него што идеолошком саботажом заразе остале државе и подбуне масе широм континента. Европа тренутно не успева да се интегрише сама са собом и тога би требало да се плаши више него придошлица, које, у својој несрећи, само служе Европљанима као изговор за даље унутрашње обрачуне.