Среда, 22.09.2021. ✝ Верски календар € Курсна листа

Тријумф празнине и лудило ратовања

Сцена из представе „Илијада” (Фото Битеф)

Представа„Мурмел, Мурмел”која је отворила 49. Битеф на сцени Народног позоришта у Београду,редитељско је дело Херберта Фрича,настало према тексту швајцарско-немачког авангардног писца Дитера Рота које чини 178 страна исписаних једном понављајућом речи „мурмел”. На елегантно утврђеној сцени, пресвученој црвеним тепихом, омеђеној клизајућм кулисама, десетак извођача, различитих годишта, пола и физичког изгледа изговарају ову реч до у бесконачно. Њихова осамдесетоминутна игра је фарсична физичка комедија за коју се може рећи да припада традицији авангарде, апсурда, надреализма. Представа је блиска и форми новог циркуса, актери су налик кловновима, они се преврћу, скачу по струњачама, извијају, праве шпаге, врте се, бекеље, вичу, шапућу, креште реч „мурмел”. То незаустављиво мурмеловање се често претвара и у певање, хорско или солистичко, једнолично или мелодично, театрално или уживљавајуће, понекада праћено и музиком која се уживо изводи. Током представе се динамично мењају боје светла, али и позоришни жанрови, сцена је простор стварања плесног, музичког театра, па и позоришта сенки.

Није спорно да је понављање речи „мурмел” на Фричовој сцени маштовито изливено, није спорно ни то да су извођачи веома вешти, али је по нашем мишљењу врло споран основни смисао постојања представе. Она суштински означава тријумф празнине, непроблематизовану победу форме над идејом, одраз нихилизма, израз базичног уверења да не постоји ништа. „Мурмел, мурмел” доживљавамо као капитулацију драме, па и позоришта уопште, што, по нама, није уметнички вредан приступ уметности и свету уопште.

Представа„Илијада”, настала према Хомеровом епу, у редитељском тумачењу Јернеја Лоренција, са друге стране, раскошно открива могућности драмског тумачења епике, сценског подизања нарације на високи поетско-драмски ниво. Јуначки спев који расплиће догађаје у тројанском рату, слика света људи и богова, приповеда о херојству и страдању. Лоренци је на сцену поставио у свом препознатљивом стилу богате, зачудне поетичности, споја бруталности и суптилности, уплитања физичке сировости и бестежинске осећајности.

Дванаест глумаца износе приповести из тројанског рата у маркантној наративно-драмско-музичкој форми која на позорницу истреса универзалне теме смрти и освете, бола и пожуде, оправданости ратовања. Први део који доноси упознавање са грчким и тројанским учесницима рата, лаганији је увод и припрема за експлозивност другог дела, еруптивно отелотоворење дивљаштва ратовања, лудила крвопролића. Сцена ту постаје распорена утроба, поље језа приказаних до буквалности, ужасавајуће опипљивих када актери на сцену избаце и животињски леш, тело одране коже.

Музика се уживо ствара, спој је солистичког и хорског певања, једноличних, тупих ударца у микрофоне, тонова произведених на харфи (композитор Бранко Рожман). Она је равноправан партнер епско-драмској игри, важно средство у грађењу тензије. У другом делу, са порастом разузданости и све потпунијим губитком контроле на бојишту, музика и синхрони плес актера постају необузданији, ужаренији, сензуални су одраз губљења разума.

Хомерово представљање ратних страдања, Лоренци чита у балканском контексту, нарочито упадљиво у другом делу, када извођачи уз гусле поје о просутој крви, обучени у народне ношње, јасно алудирајући на традиционално балканско слављење смрти и јунаштва. У лоренцијевском стилизованом обличју, то значење има јасне критичке димензије, зато што су елементи кича и буквалности обложени (ауто)иронијом.

Финале ове „Илијаде” остаће упамћено као тријумф уметности, провала суптилне сценске осећајности. Када након општег разарања пристигне нови дан, смирај после крвопролића и време за сумирање учињеног, једна од глумица суптилно, серафимски, на енглеском језику хипнотички понавља стихове „We are going to die, today or tomorrow, life is what we borrow”, именујући затим понаособ глумце, али и нас гледаоце, не остављајући нас у тами пасивности. Овај катарзичан завршетак на естетски изазован начин подсећа на пролазност живота и илузорност бесмртности и моћи. Стране су изравњане, и убице и убијени су једнаке жртве рата, победника нема, сви смо само пролазници у овом трошном, кварљивом свету.

Коментари0
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.
This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.