„Револуција” која је појела своју славу

Датум који је прошао транзициони пут од славе до заборава. Таква је судбина 5. октобра после 15 година од када су грађани рекли „не” Милошевићевом режиму на једном уличном скупу који се завршио без крви. У време власти ДОС-а и странака које су га водиле датум је обележаван као историјско достигнуће, а његови творци сматрали су га Даном демократије.

Али, можда баш због те демократије и могућности народа да потпуно слободно бира, протеклих година 5. октобар као да није више толико популарна тема, а број критичара, којих је увек било, расте. С деснице се све гласније чује да је тај датум „чедо” страних служби, више него воља народа. Вашингтон није крио да је у последњој години власти Слободана Милошевића са неких сто милиона долара помогао политичке странке, невладине организације и медије који су се борили против Милошевића, али се често заборавља да су на улице Београда тог дана изашле стотине хиљада грађана и да би масовност скупа пред Скупштином Србије могла да се упореди с митингом подршке Милошевићу на Ушћу 1988. године.

Помињу га и као државни удар који је на превару извео тим нечијих агената, али заборављају на председничке изборе који су одржани десет дана раније, и да је кандидат опозиције 24. септембра освојио пола милиона гласова више него Слободан Милошевић, што је признала чак и власт док је покушавала да покраде изборе. Војислав Коштуница освојио је готово два и по милиона гласова: да ли је толики број грађана Србије био у заблуди и тако лаком да их завара пропаганда иностраних центара моћи?

Деценију и по после тих збивања не чуди да они који данас воде Србију не помињу много 5. октобар, као некадашњи противници његових организатора. Али не утркују се баш ни као критичари тих дешавања. Досовци тврде да је то зато што би неко могао да их пита у чему се то, нарочито на спољнополитичком плану, разликују њихови програми, поготово кад је реч о европском путу, побољшању односа у региону, јачању приватног сектора, заштити грађанских слобода и права...

Још једна од данас заборављених теза јесте да је та промена била прва „обојена револуција” без грађанског рата и људских жртава. Била је модел који су многи маштали да извезу у неке друге земље. Али искуства из Србије нису се баш поновила на Блиском истоку или Украјини.

Историчари ће се још дуго спорити око тога да ли је Милошевић могао другачије политички да одигра, ако не 6. октобра, када је признао победу и пожелео срећу Војиславу Коштуници, а оно 25. септембра, кад је имао опцију да призна пораз на председничким изборима али и да формира савезну владу са својим црногорским коалиционим партнерима. Његови социјалисти и даље су чинили владу која је и после тог датума била легитимна.

У сваком случају, миран и брз одлазак Милошевића као да је разоткрио све слабости оних који су га сменили. Није било потребно ни неколико месеци да раскол Зорана Ђинђића и Војислава Коштунице постане важнија тема. Уместо о томе како даље, расправљало се да ли је за 5. октобар заслужнији лидер ДС-а, као организатор, или председнички кандидат из ДСС-а за којег су људи гласали. Ђинђић је, наиме, обелоданио да се пре расплета састајао с Милорадом Улемеком Легијом, ког је убедио да не потегне оружје на народ.

Конфликт двојице најважнијих људи (Ђинђићеви људи критиковали су Коштуницу као националисту који сарађује с „Милошевићевим људима”, попут Радета Марковића и Небојше Павковића) пренео се и на остале лидере ДОС-а и имао је високу цену. Биланс свега је да су данас тек неки од њих у парламенту као сенка опозиције која су некад били или су пали испод цензуса, а у власти су тек Расим Љајић и Велимир Илић.

Тешко је предвидети шта ће о 5. октобру јавност мислити за 10 или 15 година и да ли ће га звати револуцијом, превратом или државним ударом. Можда ће то боље знати будући историчари, рођени после 2000, уместо данашњих аналитичара који су сведоци тог догађаја. Ако 5. октобар буду назвали револуцијом, моћи ће да додају да је она појела своју славу и своје вође.

Никола Белић