Среда, 19.01.2022. ✝ Верски календар € Курсна листа

Ризничар српских речи

Миро Вуксановић (Фото лична архива)

Ми­ро Вук­са­но­вић је ду­го­го­ди­шњи ри­зни­чар Ма­ти­це срп­ске и СА­НУ, ака­де­мик, а нај­пре пи­сац, још од „По­ли­ти­ки­не“ на­гра­де за при­чу 1975. До са­да је на­пи­сао 20 књи­га. До­бит­ник је на­ших нај­у­глед­ни­јих на­гра­да за књи­жев­ност. Пре­по­зна­тљив је као чу­вар и ба­шти­ник срп­ско­га је­зи­ка, ка­ко са­вре­ме­ног, та­ко и ар­ха­ич­ног. Он је и тво­рац но­во­ство­ре­них ре­чи. 

Нај­ви­ше га зна­мо по Се­мо­љу, збир­ној ме­та­фо­ри ко­јом се име­ну­је мно­штво. За ње­га је то рас­ков­нич­ка реч ко­ја отва­ра пут до чи­та­ња. Та­ко је на­ста­ла три­ло­ги­ја пр­вих срп­ских ро­ма­на у ко­ји­ма је ју­нак – је­зик, што је и по­вод за овај раз­го­вор. По­е­ти­ка му је у са­мој ре­чи, у по­врат­ку у де­тињ­ство, у при­ча­њу о се­би, у сум­ња­ма и ме­сту ро­ђе­ња. Ка­же да су реч­ни­ци нај­бо­ље књи­ге, да је у њи­ма на­ше пам­ће­ње. Мо­же­мо ре­ћи да је це­ло­куп­но ње­го­во де­ло за­сно­ва­но на ре­чи­ма и њи­хо­вим мно­го­број­ним зна­че­њи­ма. Ства­ра га та­ко што од на­ђе­них, за­пи­са­них, упам­ће­них и сми­шље­них ре­чи пра­ви азбуч­ни рас­по­ред ко­ји ка­сни­је пре­ра­ђу­је и до­ра­ђу­је.

У књи­зи Си­ла­зак у реч ка­же­те да се с на­ма ни­шта не за­вр­ша­ва, ни­ти с на­ма по­чи­ње, ни је­зик. Да ли је да­нас срп­ски је­зик угро­жен? 

Је­зик је жи­ва по­ја­ва. Рaђа се, ра­сте, гра­на се и не­ста­је. Не зна­мо ко­ли­ко је­зи­ка има свет. Не­ко ка­же око три хи­ља­де, а не­ко још то­ли­ко. Раз­ли­ке се ја­вља­ју јер ни­смо на­чи­сто шта је је­зик, а шта је ње­гов део.  Ми смо то­ме до­да­ли ори­ги­на­лан при­лог. Сви љу­ди, у сва­ком за­ни­ма­њу, ства­ра­ју ре­чи. С не­стан­ком ста­рих за­ни­ма­ња и по­сло­ва гу­би­мо ро­је­ве ре­чи. С но­вим по­ја­ва­ма је­зик се об­на­вља. Ме­ђу­тим, глав­ни­на оста­је, ме­ња се и по­де­ша­ва. То је осо­би­на и срп­ског је­зи­ка, ко­ји је­сте угро­жен као и на­род ко­јем при­па­да; спо­ља од пре­те­ра­не слу­жбе ту­ђи­ца­ма, из­ну­тра на­шом не­у­ко­шћу. 

Ка­же­те да су ре­чи ма­ла чу­да, у њи­ма је на­ша су­шти­на, има ли кра­ја при­чи и при­ча­њу?

Реч је ство­ри­ла ми­сле­ћег чо­ве­ка. Кад би нам не­ко од­у­зео моћ го­во­ра, не би се зна­ло да нас има. При­по­ве­да­ње је нај­при­род­ни­ја људ­ска по­тре­ба. Вељ­ко Пе­тро­вић је већ ре­као: „Раз­го­во­ру ни­кад кра­ја“. То је из­ре­ка, али и исти­на. Са­мо што би­смо ма­ло ви­ше мо­ра­ли да бри­не­мо о из­ре­ка­ма и исти­на­ма.

Ка­ко пи­сац нај­бо­ље чу­ва свој је­зик и не­гу­је ње­го­во би­ће, бу­ду­ћи да сте Ви мно­ге ре­чи сво­га за­ви­ча­ја отр­гли од за­бо­ра­ва?

И не­ка­да­шње и са­да­шње ре­чи има­ју два си­гур­на ме­ста. Јед­но обез­бе­ђу­ју лек­си­ко­гра­фи у реч­ни­ци­ма, а дру­го пи­сци у књи­жев­но­сти. Ве­ру­је се да има­мо око по­ла ми­ли­о­на срп­ских ре­чи, а да у сва­ко­днев­ном го­во­ру ко­ри­сти­мо не­што ма­ње од хи­ља­де. Пи­сцу је ду­жност да узи­ма све ре­чи из ма­тер­њег го­во­ра. Мо­је књи­ге су „не­ра­зу­мљи­ве” они­ма ко­ји ни­су на­у­чи­ли свој је­зик. Они не зна­ју да не­ма не­по­зна­тих но да има за­ту­ре­них ре­чи. Пи­сац је створ ко­ји мо­ра да пам­ти ка­ко збо­ре пре­дак и на­след­ник.

Мно­ги да­нас оспо­ра­ва­ју де­ло и зна­чај Ву­ка Ка­ра­џи­ћа, иако пи­шу ње­го­вим пи­смом и је­зи­ком. За­што је за Вас Ву­ков Срп­ски рјеч­ник „књи­га пред књи­га­ма“?

Вук је свој по­сао оба­вљао пе­де­сет го­ди­на. На­ма је тре­ба­ло исто то­ли­ко, по­ла ве­ка, од 1964. до 2014, да об­ја­ви­мо ње­го­ва са­бра­на де­ла. Тек са­да Ву­ка има­мо у це­ли­ни. Ду­жност нам је да све то про­у­чи­мо и по­твр­ди­мо да по­врат­ка не­ма. Ње­гов Срп­ски рјеч­ник је књи­га пред књи­га­ма но­ви­је срп­ске књи­жев­но­сти, за­че­так на­шег ен­ци­кло­пе­диј­ског и реч­нич­ког ро­ма­на. Ни­ко од Ву­ка ни­је по­бе­гао и кад му се учи­ни­ло да је то ус­пео.

У ва­шем чу­де­сном лин­гви­стич­ком на­по­ру ју­нак Се­мољ го­ре, Се­мољ зе­мље и Се­мољ љу­ди је реч. Шта је узрок та­квом ро­ман­си­ра­њу? 

По­сре­ћи­ло ми се да у 2.706 од­ред­ни­ца, на хи­ља­ду и по стра­ни­ца, у раз­ли­чи­тим ли­те­рар­ним по­ступ­ци­ма, при­ка­жем шта мо­же сло­бод­на реч. Глав­ни по­сао пи­сца је­сте да се бо­ри за та­кву сло­бо­ду. Ако је осво­ји, имао је раз­ло­га да пи­ше.

Ка­ко са­гле­да­ва­те сло­је­ве срп­ског је­зи­ка као по­кре­тач и глав­ни уред­ник Ан­то­ло­гиј­ске еди­ци­је Де­сет ве­ко­ва срп­ске књи­жев­но­сти?

По­сто­ји до­ку­мен­тар­ни филм у ко­јем Дра­го­слав Сре­јо­вић об­ја­шња­ва ка­ко су на­ста­ја­ле на­сла­ге у Вин­чи. Та­мо се ви­ди ка­ко је сва­ка ци­ви­ли­за­ци­ја оста­ви­ла свој траг и ка­ко је тло на­ра­ста­ло. Јед­на­ко та­ко по­сто­је на­но­си у срп­ском је­зи­ку. У ми­ле­ни­ју­му срп­ске књи­жев­но­сти ви­дљи­ви су сви сло­је­ви на­шег је­зи­ка, пред­ву­ков­ски и ву­ков­ски, ије­кав­ски и екав­ски, од­сва­куд где су Ср­би по сво­ме на­чи­ну оста­вља­ли за­пис. Све је то на­ше, а да би­смо га раз­у­ме­ли, пре­зен­ту­је­мо га са­вре­ме­ним пи­смом и пра­во­пи­сом, при­род­ним по­ступ­ком, као и сав учен свет.

У сво­јој сту­ди­ји о Срп­ском рјеч­ни­ку из­не­ли сте сво­ју за­ми­сао „иде­ал­ног реч­ни­ка”. Да ли је та­кав по­сту­пак мо­гућ?

Је­дан та­кав при­мер има­мо. Ура­дио га је Вук. Ме­ђу­тим, Вук ни­је узи­мао при­ме­ре из књи­га срп­ских пи­са­ца. Да­нас шко­ло­ва­ни лек­си­ко­гра­фи мо­гу струч­но да опи­су­ју сва­ку реч, а ан­то­ло­ги­ча­ри да им по­ма­жу (са де­се­так ми­ли­о­на ли­сти­ћа са ис­пи­си­ма) у би­ра­њу ре­че­ни­ца и сти­хо­ва ко­ји­ма се ре­чи об­ја­шња­ва­ју. Али, ни­су ан­то­ло­гиј­ски при­ме­ри при­ви­ле­ги­ја књи­жев­но­сти. У „Фло­ри Ср­би­је“, у опи­си­ма би­ља­ка, бес­крај­ни су ни­зо­ви име­ни­ца ко­је су за­во­дљи­ве као ре­че­ни­це Ми­лан­ко­ви­ћа или Сло­бо­да­на Јо­ва­но­ви­ћа. Зна­ју то на­ши лек­си­ко­гра­фи, али по­не­кад има­ју од­ви­ше по­ве­ре­ња у оно што су са­ми за­бе­ле­жи­ли. 

Да ли нам да­нас ин­тер­нет од­ма­же или по­ма­же? Где смо ми у ко­ри­шће­њу тог чу­да ка­да је реч о је­зи­ку?

Ин­тер­нет је као огром­на пу­чи­на. На њој су све­тло­сни од­сја­ји и от­пад ко­ји пли­ва. До­ла­зи­мо до ве­сти бр­зо, али ако ни­смо опре­зни, мо­же­мо би­ти за­ве­де­ни. Та­мо се чи­ње­ни­це оста­вља­ју без ре­да и струч­не про­ве­ре. Осим то­га, ин­тер­нет­ске мре­же су је­ди­на ме­ста где љу­ди у тек­сто­ви­ма мо­гу би­ти псо­ва­ни, кле­ве­та­ни и ру­же­ни, а да се то не сма­тра кри­вич­ним де­лом. Та­кве рад­ње под­сти­чу мр­жњу и ру­жан је­зик.

Ка­кво је ста­ње у на­шим елек­трон­ским и штам­­па­ним ме­ди­ји­ма гле­де је­зи­ка и пи­сма?

Осим углед­них из­у­зе­та­ка, у ме­ди­ји­ма се чу­ју и при­ми­тив­на ка­зи­ва­ња, не­пра­ви­лан го­вор, ре­чи без сми­сла и с по­гре­шним на­гла­сци­ма. То­ли­ко се убр­за­ва­мо и да­је­мо днев­ној по­ли­ти­ци да уско­ро не­ће­мо уме­ти ни да пу­ном ре­че­ни­цом упи­та­мо шта нам се до­го­ди­ло и уме­сто ре­чи­ма спо­ра­зу­ме­ва­ће­мо се от­ку­ца­ји­ма ра­зних уре­ђа­ја. Мо­жда је у чу­ва­њу је­зи­ка на­ша шан­са у за­о­ста­ло­сти.

Коментари1
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.
This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.