Уторак, 26.10.2021. ✝ Верски календар € Курсна листа

Димитрије Синаит је најстарији српски књижевник

Прва страна Кијевских листића, рукопис Димитрија Синаита

Да су се Ср­би слу­жи­ли гла­го­љи­цом, то се одав­но зна, иако је до­ско­ра био по­знат ре­ла­тив­но ма­ли број спо­ме­ни­ка ко­ји се на не­по­сре­дан или по­сре­дан на­чин мо­гу ве­за­ти за срп­ско сред­њо­ве­ков­но на­сле­ђе. Углав­ном се сма­тра да је срп­ска пи­сме­ност ма­те­ри­јал­но по­све­до­че­на тек од по­след­њих де­це­ни­ја XII ве­ка. Раз­лог је у то­ме што се ве­ро­ва­ло да су сви ста­ри­ји спо­ме­ни­ци, на­про­сто, из­гу­бље­ни. Па ипак, ви­ше пу­та је ис­ти­ца­но да Ми­ро­сла­вље­во је­ван­ђе­ље и дру­ги спо­ме­ни­ци од уни­вер­зал­ног зна­ча­ја ни­су мо­гли на­ста­ти ни из че­га, од­но­сно из скром­не, не­раз­ви­је­не кул­ту­ре. 

По сво­јим оп­штим ка­рак­те­ри­сти­ка­ма, на­ро­чи­то због си­стем­ских „мо­ра­ви­за­ма“ и при­пад­но­сти ла­тин­ском об­ре­ду, на че­ло са­чу­ва­ног ста­ро­сло­вен­ског спо­ме­нич­ког на­сле­ђа обич­но се ста­вља­ју Ки­јев­ски ли­сти­ћи, за ко­је не­ки фи­ло­ло­зи др­же да су чак и из са­ме Ве­ли­ке Мо­рав­ске (про­на­ђе­ни су око 1870. го­ди­не на Си­на­ју, а да­нас су у Ки­је­ву). Њи­хо­ва пр­ва стра­ни­ца ис­пи­са­на је ка­сни­је (XI–XII век), на дру­гом те­ре­ну, та­ко­ђе је ве­за­на за ла­тин­ски об­ред, али се је­зич­ки укла­па у ис­точ­но­ју­жно­сло­вен­ски књи­жев­ни про­стор.

Па­ле­о­граф­ска ис­тра­жи­ва­ња су по­ка­за­ла да је ову стра­ни­цу пи­сао „Ди­ми­три­је гре­шник“ (до­не­дав­но по­зна­ти­ји као „ол­тар­ник“), за­јед­но с пас­хал­ном та­бли­цом и по­ме­ни­ком у Си­нај­ском слу­жаб­ни­ку, књи­жев­ним за­пи­си­ма у Си­нај­ском псал­ти­ру ко­ји но­си ње­го­во име – та­ко­зва­ном Ди­ми­три­је­вом псал­ти­ру (оба спо­ме­ни­ка су ис­точ­ног об­ре­да), као и јед­ну сек­ци­ју у Си­нај­ском ми­са­лу. 

Ди­ми­три­је Си­на­ит је пи­сар вр­ло пре­по­зна­тљи­вог ру­ко­пи­са, круп­них и по­ма­ло не­мар­но пи­са­них сло­ва, за ко­га проф. Хајнц Ми­клас, ру­ко­во­ди­лац ти­ма из Бе­ча ко­ји тре­нут­но нај­ви­ше ра­ди на про­у­ча­ва­њу но­во­про­на­ђе­них си­нај­ских гла­гољ­ских ру­ко­пи­са, ис­ти­че да пред­ста­вља кључ­ну фи­гу­ру си­нај­ске гла­гољ­ске пи­сме­но­сти. 

По овим на­ла­зи­ма, Ди­ми­три­је је у Све­ту зе­мљу сти­гао из Ду­кље – Зе­те, ве­ро­ват­но из цр­кве­но­по­ли­тич­ких раз­ло­га, чи­ме се по­би­ја у ме­ђу­вре­ме­ну раз­ви­је­на хи­по­те­за, за­сно­ва­на на оп­сер­ва­ци­ја­ма је­зич­ког си­сте­ма, да је Ди­ми­три­је „ис­точ­но­бал­кан­ског по­ре­кла“. О Ди­ми­три­је­вом је­зи­ку се ви­ше не мо­же су­ди­ти са­мо на осно­ву јед­ног спо­ме­ни­ка не­го на осно­ву свих ко­ји су му при­пи­са­ни.

У Ди­ми­три­је­вом из­ра­зу се, пре­ко спо­ра­дич­них огре­ше­ња о кон­зер­ва­тив­ну ор­то­граф­ску нор­му, ја­сно ра­за­зна­је срп­ска ре­дак­ци­ја ста­ро­сло­вен­ског је­зи­ка ко­ја се, пре­вас­ход­но, очи­ту­је у сфе­ри фо­но­ло­ги­је. Го­то­во све је­зич­ке цр­те ко­је на ви­де­ло из­но­си на­ша ана­ли­за, за­др­жа­ће срп­ска ре­дак­ци­ја у на­ред­ним сто­ле­ћи­ма, без об­зи­ра на да­ље је­зич­ке про­ме­не у што­кав­ској го­вор­ној ба­зи, ко­је ће, то­ком вре­ме­на, ма­ње-ви­ше на­ла­зи­ти свој пут до кон­зер­ва­тив­не књи­жев­но­је­зич­ке фор­ме. (На­кон XII ве­ка то ви­ше не­ће би­ти си­стем­ски, да би се из­бе­гло по­и­сто­ве­ће­ње књи­жев­ног и на­род­ног је­зи­ка, па ће срп­ску књи­жев­ну кул­ту­ру трај­но обе­ле­жи­ти ди­гло­си­ја).

Ди­ми­три­је­ве спи­се од­ли­ку­је у на­че­лу „тач­на“ упо­тре­ба „ју­со­ва“, за раз­ли­ку од су­вре­ме­них сред­ње­бу­гар­ских спо­ме­ни­ка код ко­јих је у од­го­ва­ра­ју­ћим по­зи­ци­ја­ма њи­хо­во ме­ша­ње узе­ло ма­ха. У што­кав­ском иди­о­му се раз­ли­ку­ју ре­флек­си ових на­за­ла, па пи­сар Ди­ми­три­је без ве­ћих про­бле­ма „пра­вил­но“ (у ње­го­вом вре­ме­ну ана­хро­но) ко­ри­сти на­сле­ђе­ни си­стем „ју­со­ва“. За Ди­ми­три­ја је упо­тре­ба „ју­со­ва“ од­раз књи­жев­не кул­ту­ре. 

Ви­ди­мо, та­ко, књи­жев­ни­ка ко­ји, по­ред сло­вен­ске тра­ди­ци­је, по­зна­је и ла­ти­ни­цу и грч­ки ал­фа­бет, нор­мал­но се слу­жи гла­го­љи­цом и ћи­ри­ли­цом без не­кон­тро­ли­са­ног ме­ша­ња. На по­сре­дан на­чин се ви­ди да је за Ди­ми­три­ја ћи­ри­ли­ца ипак не­што „обич­ни­је“ пи­смо, пи­смо за сва­ко­днев­ну упо­тре­бу, за раз­ли­ку од гла­го­љи­це ко­ја за­др­жа­ва на­ро­чи­ту, ли­тур­гиј­ску функ­ци­ју. 

Ди­ми­три­јев књи­жев­но­је­зич­ки из­раз, као што је ис­так­ну­то, без сум­ње из­ви­ре из ис­точ­но­ју­жно­сло­вен­ског на­сле­ђа, с ко­јим је у не­пре­кид­ној ве­зи (о то­ме на­ро­чи­то све­до­чи спо­ра­дич­но ме­ша­ње „ју­со­ва“). Пре­ци­зни­је – он има упо­ри­ште у тра­ди­ци­ја­ма Св. Кли­мен­та (Охрид­ског) ко­ји је де­ло­вао у да­на­шњој ју­жној Ал­ба­ни­ји – у до­ли­ни Шу­ши­це, са сре­ди­штем у Ве­ли­ци, да­на­шњој Вел­чи. 

Ка­да се узме у об­зир и чи­ње­ни­ца, одав­но ис­ти­ца­на, да је Ди­ми­три­је по­ре­клом из не­ка­кве пла­нин­ске ре­ги­је, ко­ја је под ути­ца­јем ло­кал­них кул­то­ва ко­ји су ши­ре­ни из ро­ман­ског Ду­бров­ни­ка, мо­же се за­кљу­чи­ти да кул­тур­ни круг из ко­га он по­ти­че тре­ба тра­жи­ти на ре­ла­тив­но огра­ни­че­ном про­сто­ру. То је да­на­шњи ју­го­за­пад­ни спој Цр­не Го­ре с Ре­пу­бли­ком Срп­ском, та­мо где се Ду­кља спа­ја­ла с Тра­ву­ни­јом. У Тра­ву­ни­ји је, на­и­ме, од­ра­ни­је ста­би­ли­зо­ван ду­бро­вач­ки цр­кве­ни ути­цај. Са­мо је она мо­гла на­сту­пи­ти као ме­ди­ја­тор ка не­по­сред­ном, ис­точ­ном су­сед­ству ко­је је до­ско­ра, с ју­го­и­сточ­не стра­не, би­ло отво­ре­но ути­ца­ји­ма пра­во­слав­не Драч­ке ми­тро­по­ли­је.

А тај про­стор је у јед­ном не­у­твр­ђе­ном тре­нут­ку у дру­гој по­ло­ви­ни XI ве­ка, ка­ко по­ка­зу­је ак­ту­ел­на исто­ри­о­гра­фи­ја, пот­пао под цр­кве­ну над­ле­жност Ду­бро­вач­ке ар­хи­е­пи­ско­пи­је. Још је Сто­јан Но­ва­ко­вић, кра­јем XIX ве­ка, ја­сно са­гле­да­вао пу­те­ве сло­вен­ске пи­сме­но­сти ко­ја је до­хо­ди­ла у срп­ске кра­је­ве с ју­га да­на­шње Ал­ба­ни­је, а је­дан од њих во­дио је од Дра­ча – пре­ко Ска­дра да­ље ка се­ве­ру. 

У на­стан­ку Ди­ми­три­је­вог псал­ти­ра, у ко­јем се Ди­ми­три­је и пот­пи­сао, уче­ство­ва­ла су три пи­са­ра и нај­ма­ње два ко­рек­то­ра код ко­јих се за­па­жа­ју ћи­ри­лич­ки уме­ци, што пот­кре­пљу­је прет­по­став­ку о њи­хо­вом за­пад­но­бал­кан­ском по­ре­клу. То би мо­гло да зна­чи да је Ди­ми­три­је био на че­лу пи­сар­ске гру­пе ко­ја је де­ло­ва­ла кра­јем XI и по­чет­ком XII ве­ка на Си­на­ју, где се, по ми­шље­њу Вла­ди­ми­ра Ро­зо­ва, у то­ме вре­ме­ну и фор­ми­ра­ла сло­вен­ска ко­ло­ни­ја. (Исто та­ко ће и Св. Са­ва, сто­ти­ну го­ди­на ка­сни­је, ор­га­ни­зо­ва­ти књи­жев­ни рад срп­ских мо­на­ха на Све­тој Го­ри, та­ко­ђе у јед­ном од глав­них цен­та­ра ис­точ­ног де­ла хри­шћан­ске ва­се­ље­не.)

У Ди­ми­три­је­вом ра­ду ви­ди­мо вр­ло ар­ха­ич­не тек­сто­ве срп­ске ре­дак­ци­је. На­сла­ге ста­рин­ске ор­то­гра­фи­је ко­ја се у срп­ској сре­ди­ни ду­го и упор­но др­жа­ла, пре све­га у цр­кве­ним тек­сто­ви­ма, збу­њи­ва­ле су ис­тра­жи­ва­че у ана­ли­зи и пре­по­зна­ва­њу спо­ме­ни­ка са срп­ско­га го­вор­ног под­руч­ја. Ја­сан увид у Ди­ми­три­је­ву пи­са­ну за­о­став­шти­ну, као и пра­вил­но ту­ма­че­ње ре­дак­циј­ских од­ли­ка Ма­ри­ји­ног је­ван­ђе­ља (за ко­је је не­дав­но по­ка­за­но да је ипак пр­ви пред­став­ник срп­ске ре­дак­ци­је, а не „са­мо“ ста­ро­сло­вен­ски спо­ме­ник на­пи­сан на срп­ском те­ре­ну), пру­жа­ју нам си­гур­ност у иден­ти­фи­ко­ва­њу нај­ста­ри­јих срп­ско­сло­вен­ских спо­ме­ни­ка.

Пред на­ма ис­кр­са­ва до са­да за­му­ћен и не­са­гле­див књи­жев­но­је­зич­ки кон­ти­ну­и­тет од кра­ја X до ис­те­ка XII ве­ка. Си­гур­но је, да­кле, да срп­ско­сло­вен­ска пи­сме­ност има до­ку­мен­то­ван и не­пре­ки­нут низ од ра­но­га сред­њег ве­ка до но­во­га до­ба (крај X – сре­ди­на XVI­II ве­ка). Срп­ска пи­са­на реч у пр­ва два ве­ка пре­вас­ход­но је гла­гољ­ска, а у оста­лих шест – ћи­ри­лич­ка.

Фи­ло­ло­шки фа­кул­тет Уни­вер­зи­те­та у Бе­о­гра­ду / Ин­сти­тут за срп­ски је­зик СА­НУ

----------------------------------------------------------------------

Појмовник

Гла­го­љи­ца је пр­во сло­вен­ско пи­смо ко­је је са­ста­вио Кон­стан­тин Фи­ло­зоф – Св. Ћи­ри­ло у дру­гој по­ло­ви­ни IX ве­ка.

Ди­гло­си­ја је ко­ри­шће­ње у ис­тој за­јед­ни­ци две­ју ва­ри­ја­на­та истог је­зи­ка или чак раз­ли­чи­тих је­зи­ка.

Ју­со­ви су сло­ва за бе­ле­же­ње но­сних са­мо­гла­сни­ка (ѧ, ѩ, ѫ, ѭ).

Ки­јев­ски ми­сал, по­зна­ти­ји као Ки­јев­ски ли­сти­ћи, пред­ста­вља остат­ке не­ка­да­шњег гре­го­ри­јан­ског са­кра­мен­та­ра на ста­ро­сло­вен­ском је­зи­ку (се­дам са­чу­ва­них пер­га­мент­ских ли­сто­ва пи­са­них гла­го­љи­цом).

Ма­на­стир Све­те Ка­та­ри­не је­дан је од нај­древ­ни­јих пра­во­слав­них ма­на­сти­ра на све­ту. На­ла­зи се у под­нож­ју Хо­ри­ва (где се Го­спод ја­вио Мој­си­ју), на Си­нај­ском по­лу­о­стр­ву, и у се­би чу­ва огром­на кул­тур­но­и­сто­риј­ска бла­га, ме­ђу ко­ји­ма и ру­ко­пи­се из­у­зет­ног зна­ча­ја и ста­ри­не (грч­ки, арап­ски, гру­зиј­ски, сло­вен­ски, ети­оп­ски итд.).

Ма­ри­ји­но је­ван­ђе­ље је је­дан од нај­ста­ри­јих ста­ро­сло­вен­ских гла­гољ­ских спо­ме­ни­ка. Пи­са­но је на пре­ла­зу X на XI век на срп­ском те­ре­ну и за Ср­бе је, по ре­чи­ма Сто­ја­на Но­ва­ко­ви­ћа, исто што и Остро­ми­ро­во је­ван­ђе­ље за Ру­се (1056–1057).

Ми­ро­сла­вље­во је­ван­ђе­ље је јед­на од нај­зна­чај­ни­јих срп­ских ру­ко­пи­сних књи­га, на­ста­ла у по­след­њим де­це­ни­ја­ма XII ве­ка, на­ђе­на у Хи­лан­да­ру у XIX ве­ку, да­нас у На­род­ном му­зе­ју у Бе­о­гра­ду.

Си­нај­ски ми­сал је бо­го­слу­жбе­ни збор­ник за­пад­ног об­ре­да (са­др­жи ла­тин­ске ми­се), пи­сан гла­го­љи­цом у XI ве­ку, про­на­ђен 1975. го­ди­не у ма­на­сти­ру Све­те Ка­та­ри­не.

Си­нај­ски слу­жаб­ник је сло­вен­ски ли­тур­ги­јар (збор­ник цр­кве­них слу­жби) ис­точ­ног об­ре­да, пи­сан гла­го­љи­цом у XI ве­ку, од­ра­ни­је по­знат у ма­на­сти­ру Све­те Ка­та­ри­не.

Срп­ска ре­дак­ци­ја ста­ро­сло­вен­ског је­зи­ка пред­ста­вља срп­ску вер­зи­ју пр­вог сло­вен­ског књи­жев­ног је­зи­ка ко­ја ће сто­ле­ћи­ма жи­ве­ти као је­ди­ни срп­ски књи­жев­ни је­зик, све до сме­не ру­ском ре­дак­ци­јом у дру­гој че­твр­ти­ни XVI­II ве­ка (срп­ском ре­дак­ци­јом се слу­жио и Св. Са­ва).

Коментари1
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.
This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.