Лет без крила

„Штета што ваша средина не даје заслужено место оваквој плесној компанији...”, речи су словеначког кореографа Едварда Клуга након београдске премијере плесне представе „Птице” изговорене потписници ових редова.

Да, штета, поновићу са горчином, свесна да је то једина сенка која се надвила над тај савршени уметнички доживљај. Јер све што се дешавало под кровом Битеф театра током друге премијере плесне представе рађене по Аристофановој комедији „Птице“ (прва је одржана у Вили Станковић у Чортановцима 3.јула ове године у оквиру  фестивала Нови Тврђава театар), било је испуњеносветлошћу правог уметничког надахнућа.

Може се рећи да је Едвард Клуг маестрални кореограф. У непрестаном истраживању нових могућности тела плесача, без потребе за егзибиционизмом и понекад претенциозном акробатиком која је постала „must have” у многим плесним представама,  Клуг се бави сепарацијом, поиграва прималним покретима, трага за новим сензибилитетом који је инспирисан документарним снимцима птица, њиховим понашањем, покретима, летом. Али, ни у једном тренутку то није пука имитација или илустрација покрета, већ се та иницијална инспирација транспонује у ново и неочекивано читање импулса живота у животињском (и људском) царству.

Али ту се аутор не зауставља, води нас даље у истраживање нас самих,нашег ероса, наших порива и потреба, себичлука и социјализације, снова и кавеза у нама и око нас. Препознајемо сценске фрагменте у сопственом искуству, али они бивају одмах након тога уздигнути на универзални ниво преиспитивања наших мотива и циљева. Овако једна комплетна представа заиста садржи све, и чист покрет маштовите и садржајне кореографије, и драмску радњу пуну неочекиваних обрта, и поетске сцене пуне магије, али и нешто што је такође важно, дозу хумора и ироније.

Изврсни играчи Битеф денс компаније, сви до једног показали су плесну зрелост, пуноћу покрета, велико надахнуће током изведбе, алишто је још важније, промишљеност покрета. Заиста је било велико задовољство гледати са коликом лакоћом су изнели представу за коју смо имали утисак да се игра већ неколико година, а не да је ово тек друго јавно извођење. Милош Исаиловић је опет „летео” сценом, и ми са њим, на нашим седиштима, без крила.

Костим Дејане Вучићевић био је такође изненађујући, могу додати „ретро”, али и он је био примеренсуштини представе због своје сведености. Треба истаћи функционалну сценографију Марка Јапеља, која по ко зна који пут доказује да је мудрост у једноставним стварима. Дугачки штапови, боље рећи мотке, час су фалуси, крила, врата, распеће, да би на крају постали материјал за грађење Кукунебограда, који је у исто време наше спасење и наш кавез.

Представа „Птице” прође за тренутак, дотиче нас, покреће, узвисује, све оно што правауметност и треба да чини.