Уторак, 19.10.2021. ✝ Верски календар € Курсна листа

У души ми је да другима помажем

Миломир Гловчић (Фото М. Дугалић)

Најагара Фолс – Скоро седам деценија Миломир Главчић у Србију није долазио, али смо, у саставу делегације града Краљева, ми посетили њега. Иако је ту посету организовала држава, зарад потписивања писма пријатељства између Краљева и Најагаре Фолс, он је поменутој делегацији био главни и прави домаћин. Гостима је обезбедио све, свуда нас провео, примио и у свом дому недалеко од поменутог града, у насељу Фонтхил, а ми смо ту прилику искористили да са њим поразговарамо.

О вашем животу, путу од Србије до Канаде многи знају што из новинских написа, што из ваше аутобиографске књиге. Да ли нам можете поновити најважније детаље?

– Шта да кажем? Млад, рођен на селу, рано сам остао без оца и мајке, морао сам да планирам како и куда. Решио сам да напустим земљу и учинио сам то илегално, чиме се ни дан данас не поносим, напротив жао ми је због тога. И, тако сам се 1947. године обрео у Грчкој, у имиграционом логору. Одатле су нас пребацили у Италију, а било нас је на стотине. Када је дошло време да се то питање имиграната реши, пред комисијом сам се изјаснио: „Кад сам био мали читао сам једну бајку да постоји земља Канада, где се деле колачи и печене кокошке. То је на мене, пошто сам био више гладан него сит оставило снажан утисак. Сада знам да то није тачно, али хоћу у Канаду“.

– Тако је – наставља Главчић – комисија моју жељу испунила и овде сам радио годину дана да држави одужим трошкове пута. После сам био слободан и определим се да радим на северу ове земље, у руднику. Ту сам зарадио прве паре, па се почетком педесетих, са супругом Армелином доселим овде у Најагару Фолс. Хтео сам да радимо за себе а не за другога и најпре отварамо мали ресторан. Ту радимо тешко, од јутра до поноћи.

Посао напредује, па купујемо мањи мотел, рад настављамо истим темпом, стичемо бројну клијентелу па смо могли да купимо једну зграду, где је био смештен биоскоп. Тај биоскоп сам обновио и покренуо и једној америчкој компанији издавао за хиљаду долара дневно. Онда сам купио земљу за хотел, сазидали смо хотел „Американа“ од две стотине соба. Уз то сам куповао и земљу па сам постао власник око 75 хектара земље. После 28 година рада хотел сам продао, јер моја деца, син и кћерка, нису хтели да наставе тај бизнис. Полако, како су године одмицале продао сам и поменуту земљу за ново градско насеље, али уз мој захтев да се тамо неке улице назову по нама Главчићима, што је уважено. Тако да сада уживам у пензији, имам и за себе и за децу, а и да другима помогнем.

Многи се питају зашто то чините, зашто тако издашно помажете друге, чак и непознате људе.

– Знате, волим да помогнем другима. И, ја сам се увек, чак и када сам био у ситуацији „успети или умрети“, а тога је било почесто, трудио да будем добар хришћанин. План је увек био да зарадим за себе, али да имам и за другога. Јер, сматрам да је то најбоља људска врлина. Наравно, зависи какво ти је срце, да ли ти то желиш и да ли у томе уживаш. Ја то волим и то је моја медицина за душу. Кад неку сиротињу помогнем, ја се радујем помисли да се она, рецимо тамо у мојој Србији, радује. То ме по недељу дана држи веселог и насмејаног. Такав сам се родио и хвала богу што сам такав и та милина и та жеља ме ево одржала до 91. године. И, не бих волео да сам другачији.

Многи би у Србији, у Краљеву понајвише, желели да вас виде, дочекају. Имате ли план за такав пут и посету родном крају?

– Морам да признам да је такав план годинама постојао. Раније сам чак имао намеру да се трајно преселим у Врњачку Бању. Али, некако се то одлагало и сада моје године управљају да ли ће бити и остварен, да ли ћу моћи да поднесем тај пут, ту гужву... Знам да би многи желели да ме виде, да ме дочекају и загрле. Али, мени је сада најбоље овде, код моје куће. Но, можда се решим да са мојом Армелином седнем у авион и дођем.  

Често, приликом отварања објеката које сте у Србији градили пошаљете понеку поруку. Шта бисте данас поручили младима тамо, преко Океана?

– Драга моја децо, савет је једноставан – рад, рад, рад... Видим да тамо нема довољно посла, али многи од вас бирају само један пут, пут стицања факултетске дипломе. Не знам да ли је Србији потребно толико стручних људи и тешко ми пада када добијем писма и молбу рецимо од лекара да им помогнем. Требало би да за циљ узимати и друге идеје, неки свој бизнис а не да се само са дипломом чека посао од државе. Ја сам стално сам себи посао прибављао, нисам ништа од државе ни очекивао ни добио, али сам јој милионе долара пореза платио. И не жалим, јер држава то смо сви ми и ако јој дајемо више, значи више радимо и биће свима боље – поручује хуманиста и добротвор Миломир Главчић.

Коментари0
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.
This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.