Законска еутаназија Танјуга

У „Отвореном писму медијској сцени”, објављеном на сајту „Политике” 8. новембра, министар културе и информисања Иван Тасовац подсмешљиво пише о томе да тек кад је престало важење Закона о Танјугу, та агенција је преко ноћи проглашена „кичмом новинарства, најсјајнијим од свих сјајних драгуља домаћег журнализма”, који, ето чуда – „нико није хтео да купи”!

Свиђало се то министру или не, Танјуг је, као и у времену кад је био у агенцијској елити као пета национална агенција у свету, деценијама био кичма журнализма у некадашњој СФРЈ, потоњој СРЈ, а то је и у садашњој држави. И значајан је и поуздан извор информација за страну јавност заинтересовану за збивања у нашој земљи.

Упркос повременим посртањима, посебно у време власти Слободана Милошевића, Танјуг је у знатној мери успео да обнови професионални углед и ауторитет.

Министар цинично констатује да танјуговци „нису способни да постоје без државних, то јест пара пореских обвезника”, пребацујући одговорност за судбину агенције на запослене. Који се, наводно, од изгласавања сета медијских закона, у складу с медијском стратегијом, у минулој години и по, нису припремили за приватизацију, нашли купца или се пријавили за поделу бесплатних акција.

„Пошто ништа од тога нису урадили, господа из Танјуга су одлучили да се прогласе за жртве и да своју одговорност пребаце на владу“, пише Тасовац, који, очигледно, не схвата да фирме, па ни Танјуг, не продају запослени, нити је њихов посао да траже купце, него власници, у конкретном случају држава.

Нејасно је и на које бесплатне акције би танјуговци могли да рачунају кад Танјуг није корпоратизован, а његов капитал издељен на акције?! То не могу да спроведу робови месечне плате, и то мале, већ искључиво власник – држава! Да је држава желела да то уради Танјуг би био акционарско друштво, чије акције би могле да се поделе запосленима и бившим запосленима, како закон налаже, а да остатак буде понуђен купцима на тржишту капитала. Оптуживање запослених у Танјугу да су годину и по дана пасивно чекали „кључ у браву” агенције је неморално, ако се зна да је Закон о Танјугу важио до 31. октобра ове године, на основу којег је држава имала пресудан утицај на кадровску, финансијску и уређивачку политику, те да није било маневарског простора за приватне аранжмане запослених са потенцијалним купцима.

Господин министар наводи да се ни после два покушаја није појавио озбиљно заинтересован купац за, како подсмешљиво каже – „драгуљ”!

Међутим, да нису тако чиста посла може се закључити из изјаве државног секретара у Министарству културе и информисања Саше Мирковића који је рекао да су „приватне агенције Бета и Фонет довољне за тржиште Србије”! Јесте да су то добре агенције, које су, узгред речено, основали врсни Танјугови новинари, али ако су оне довољне за тржиште Србије, чему онда уопште приватизација треће агенције?

Отуда има основа за сумњу да је Танјугу унапред намењена еутаназија, између осталог и зато да би се у тржишној утакмици ослободио простор за већ постојеће играче, којима трећи, с познатијим и дуготрајнијим педигреом, очигледно смета.

Није згорег подсетити и на чињеницу о којој креатори медијског сета закона избегавају да говоре, да су националне агенције у две некадашње републике СФРЈ, а садашње чланице ЕУ – Словенији и Хрватској настале од Танјугових дописништава у тим републикама. И да им не пада напамет да их приватизују, нити их било ко у ЕУ на то приморава.

Према информацијама са сајтова ове две агенције – хрватска ХИНА је основана је јула 1990. на основу посебног закона, а у новембру 2001. Сабор је прихватио нови акт о ХИНА, којим је од државне постала самостална јавна установа, односно независни јавни медиј. Словеначка агенција СТА основана је као национална агенција 20. јуна 1991. по посебном закону и у стопроцентном државном власништву, да би почетком јула 2011. променила форму и постала Друштво с ограниченом одговорношћу у власништву државе оснивача.

За разлику од Словенаца и Хрвата, могуће је да су надлежни у Србији проценили да је приватни интерес у медијима важнији од јавног. Ако је тако није јасно зашто се председник владе недавно јавно жалио да је у домаћим медијима, који су претежно приватизовани, његова званична посета САД имала слабији публицитет од оног који ужива извесна старлета – учесница у неком од бројних ријалитија на приватним телевизијама с националним фреквенцијама!

*Новинар