петак, 25.06.2021. ✝ Верски календар € Курсна листа

Закон о „Политици”

„Политика” је за свој век и једанаест година, и упркос падовима који су били огледало политичког удвориштва, ипак доказала да је јавно добро и „мотор јавног дискурса”, институција грађанског доминиона у земљи која институције с муком изграђује

„Политика” је данас пред историјском прекретницом, ваљда не и судбинским поразом. Њен највећи власник, држава, напушта је „излазећи из медија” по смерницама неупитне Медијске стратегије и слова Закона о медијима, који, нажалост, у дело спроводи тржишну мантру да је приватно власништво јемство њихове независности.

„Политику” држава оставља у дужничком ропству којем је сама кумовала, са финансијским обавезама које је на себе преузела, па потом без речи порекла. Што је познати час када наступа светиња капитала као спасоносца, те не мари ако се „Политика” преда своме антиподу са именом дечка с качкетом који новине не прави већ разноси, радије проноси гласине но што преноси вести; или припадне некаквом субјекту замућеног офшор лица, вијугавог тела с хиљаду руку и дугачким прстима на све четири стране света.

За „Политику” то и није новост, јер око ње се увек нешто плело уз узаврели караказан. Она, сва отворена према споља и јавности, као и пречесто у прошлости, поново зависи од непрозирног комплота моћника, од дивљаштва подекономије фиктивних уговора, од ортачких договора и страначких војника који око њене судбине послују у мрачном скривалишту ван знања јавности и иза сцене.

Ваљда зато што је политичко судбина „Политике”, како јој име и говори. Business as usual, рекао би иронично Хабермас. У своме апелу против приватизације „Зидојче цајтунга”, који се пре неколико година нашао пред падом у руке берзански оријентисаних концерна, овај филозоф је обавезу да држава штити јавно добро попут квалитетне штампе изједначио са оном да осигура снабдевање становништва енергијом.

„Штампа је друга врста енергије”, додао је, „без чијег дотока наступају сметње, које оштећују и саму демократску државу.” А „Политика” је за свој век и једанаест година, и упркос падовима који су били огледало политичког удвориштва, ипак доказала да је јавно добро и „мотор јавног дискурса”, институција грађанског доминиона у земљи која институције с муком изграђује, и много шта друго.

Грађанска кураж, озбиљност, хладнокрвност и консеквентност, о којима је писао њен оснивач Владислав Ф. Рибникар у Уводнику првог броја, уљудност, господственост и културни ниво, које је истицао Јован Дучић, чинили су је, у претежном трајању, државнички одговорнијом од многих јалових државника и по неуспесима упамћених и измењивих власти, небројених лоших и мање лоших закона.

Да је, рецимо, њена константа истрајности и вишегенерацијског прегнућа уграђена барем у неке наше државне подухвате, у економске, научне или образовне напоре, у поједино наше стваралаштво и понеку државничку мисао, било би нам сигурно одавно свима боље.

Али није, „Политика” је у тој истрајности усамљена и тим вреднија. Више пута је речено да је отуда израсла у ризницу нашег колективног сећања, чак и у културну баштину за Унеско, у историјски архив, па јој се не може порећи ни државотворност, а ни то да је окосница нашег суверенитета и идентитета.

А да ли јој то даје за право да буде под капом „државног разлога”? Без сумње да. Све док се око „Политике”, као рањеног плена, роје осуђивани привредни криминалци и бизнисмени с тек скинутим наногвицама, неопходан је трајни мораторијум на њену приватизацију, јер њено очување спада у групу виших разлога, и јесте разлог виши и државни по себи, она вредност и општост која претеже у односу на сваки и посебан интерес појединаца, али такође и у односу на један сасвим лош закон. 

Због свега тога „Политика” спрам других медија не треба да има једнаку „стартну позицију”, како тврди министар културе, јер је, ма колико се конкуренција срдила, ипак неко важан а неко други мање важан. „Политика” би зато могла да буде пример да у Србији није све на продају. Такође и да су праве вредности мерљиве именом, модерним „бренд-нејмом”, а преведено, важношћу за друштво, културу, образовање, демократске тековине, за државу саму, те да биланси падају с правом у сенку, јер су у односу на то секундарни, а такви за сада нека и остану.

И да „Политици” није суђена лакоћа једног „Плеја” на фреквенцији угашеног Радија Б 92, већ још већа темељитост, озбиљност и објективност,  а њеним новинарима рефлексија и одмереност, писменост, уљудност и дистанца, све оно, уосталом, чиме се „Политика” у свом најбољем руху могла поносити.

Интерес државе јесте да ту уљудност, такву позицију новинара и новинарство у времену екрана, у Теслиној галаксији, сачува. Да се у шуми информација једног доба у којем сваки корисник интернета може бити проносилац вести, па и новинар с редакцијом у смартфону, пробије информација са залеђем, референцом, кредибилним потписником, уз објашњење и аналитички коментар.

Стога, нека „Политика” буде заштићена законом, Законом о „Политици”, као што једнако и с правом постоји Закон о Српској енциклопедији или Закон о Матици српској. Као што, по члану 1 Закона о Матици, она обавља послове и остварује циљеве од трајног значаја за књижевност, науку и културу српског народа, нека и  „Политика” по члану 1 њеног закона обавља послове објективног информисања и остварује циљеве од трајног значаја за друштво и културу тог народа.

И нека члан 2 само понови Рибникарев навод из 1904: да слободно претреса сва јавна питања, без гнева и без пристрасности, да праведном критиком владинога рада потпомаже опозицију; да лојалношћу својом и непристрасношћу штити владу од неоснованих напада опозиције. 

И нека такав закон буде заштитник слободе, а не апсанџија њен, како је,  образлажући свој нацрт Закона о слободи штампе, давно написао Мита Ракић.

 

*филозоф, теоретичар архитектуре, потомак оснивача „Политике”

Коментари0
8970c
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.