Које су светле и тамне стране истине

Редитељ Никита Миливојевић своју нову представу „Разговори у четири ока” по делу Ингмара Бергмана потписује у Словенији. Премијера је вечерас у Местном гледалишчу љубљанском. Поред режије Миливојевић је урадио и адаптацију и сценографију. „Разговори у четири ока” заправо је последњи део аутобиографске трилогије Ингмара Бергмана.

– Барбара Хинг Самобор, управница МГЛ, предложивши сарадњу, усмерила је и избор. На моју велику радост предложила је да размишљам о комаду на тему љубави јер ће то бити мото ове сезоне у њиховом позоришту. Како је једна од најлепших љубавних прича коју сам читао последњих година била управо Бергманова аутобиографска трилогија, предложио сам јој да је прочита и да можда на томе радимо. Јавила ми се после свега неколико дана и рекла да јој се предлог јако допада... Имам утисак да читајући те три књиге као да гледате неки од његових најбољих филмова и можете поново да се уверите да је Бергман заиста с разлогом један од највећих редитеља 20. века, каже Миливојевић и додаје:

– Бергман каже да је пишући ову фиктивну аутобиографију својих родитеља научио много тога  и о себи самом. Мени се сада чини да радити Бергмана значи да можете на сличан начин да научите нешто о себи, јер нас он пре свега враћа самима себи. У том смислу овога пута рад на представи за мене је био истовремено и повратак нечему суштинском у позоришту: причи и емоцији. Последњих година имам утисак да смо нажалост превише били заинтересовани да играмо разне „идеје”, много више него живе људе, и не бих се уопште изненадио ако неко ускоро утврди да Бергман није у моди јер: емоције нису у моди. „Разговори у четири ока” су јако суптилно испитивање која је, заиста, улога истине у нашем животу ? Да ли је она одраз људске снаге или слабости ? Које су то светле и тамне стране истине... Има ли истина и своју деструктивну страну из које понекад излазе зло и неправда, а не само добро?

Бергманове јунаке тумачиће Јана Зупанчич, Себестијан Каваца, Робет Корошец, Милан Штефе и други. А како је сарађивао са словеначким глумцима, Миливојевић каже:

– Већ годинама имам утисак да рад са глумцима зависи пре свега од тога колико сте им инспиративни, колико је маштовито оно што им предлажете, колико успете да их испровоцирате да вам поверују и упусте се у разна истраживања са вама. Оно што је сигурно, и у шта смо могли уосталом последњих година и сами да се уверимо у представама које су гостовале у Београду, јесте да у Словенији има заиста изузетно даровитих глумаца, а са таквима је увек и свугде велико задовољство радити. Када се ради о Бергману то је за мене исто као да радим Чехова, потребни су вам најбољи глумци, иначе, не вреди ни почињати.