Арапски језици и њихове босанске паралеле

Не знам зашто је текст Шефкета Крцића адресован на моје име, ако је о тој теми раније, и опсежније и темељитије, писала Р. Стијовић („Политика”, 20. септембра). А када сам већ „п(р)озван” да се у расправу укључим, осмотрићу само неке аспекте Крцићеве аргументације „о старини босанског језика”, а о „Босанско-турском рјечнику” пренети оно што је о њему написала Р. Стијовић: тај речник раније је помињан као „хрватскосрпско-турски”. У оригиналу он се зове „Magbul-i-’arif” или, у преводу, „Што се свиђа разумнима”. Као „босанско-турски” издали су га они којима је једини циљ био да преваре необавештену публику, а „Ускуфи је језик којим је говорио и писао називао српским, што се може видети из његових побожних песама, које је назвао ’Илахије на српском језику’...” Те појединости преписујем од Р. Стијовић, а могао бих им додати и више других, које сведоче о томе да је у Ускуфијево време, као и пре и после њега, у Босни могао постојати само српски језик, да је он на султановом двору имао статус дипломатског језика, да је у библиотеци џамије Сулејманије сачуван четворојезични уџбеник арапског, персијског, грчког и српског језика итд.

Крцић говори о мом „тенденциозном и националистичком писању”, о „негаторском ставу (Института за српски језик при САНУ) према босанском језику као резултату идеолошке и експанзионистичке политике конзервативне Србије”. Вели да „није етички и васпитно сугерисати како неко треба да се зове, или како треба да Бошњаци зову свој језик, јер је то питање решено на Свебошњачком сабору 27–28. септембра 1993. у Сарајеву, као и да „Бошњаци никог, па ни Србе неће учити, како ће свој језик звати”. Понешто од тога може се разумети као прокламација, али ће се одмах поставити питање: могу ли се Бошњаци понашати „као сав нормалан свет” и морају ли језику мењати име ако већ у њему не могу ништа друго променити? И шта, коначно, значи одредница „Бошњак”? Према неким мојим увидима из средине 19. века, Бошњак значи „Србин из Босне” (тада других народа тамо није ни било), 1887. „херцеговачки муслимани” знају да воде порекло од „православних праоца” и да је њихов језик „чисто српски”. И у вези с тим може се догодити да реч промени значење и да „Бошњак” постане „босански грађанин исламске вероисповести”, али та чињеница ваљда не може променити ону претходну, тј. да је он пре тога био православни Србин.

Ако Бошњаци хоће да забораве своје порекло и да свесно живе у неистини, њима то нико не може забранити, али да би неистинама могли бранити своје поступке – то ће се већ теже моћи разумети. Крцић говори о истакнутим бошњачким писцима, „почев од Мехмеда Меше Селимовића”, али превиђа чињеницу да је Меша Селимовић у САНУ оставио изјаву да себе сматра српским писцем; то исто учинио је и Скендер Куленовић својом „Стојанком мајком Кнежопољком”, то је много пута досад притврдио и Емир Кустурица, али и педесетак оних које у својим списковима наводи Мехмедалија Нухић; Хусеин Тахмишчић написао је антологијску песму о Кузњецком мосту; Мак Диздар је књижевни азил затражио у Загребу; господин Мехмед Беговић био је редовни члан САНУ; Салих Селимовић вели да су наши муслимани негде загубили идентитет „јер су се одрекли предака”.

Није јасно шта Крцић има на уму кад вели да „босански језик има дужу историју од осталих словенских језика” будући да се та тврдња може изједначити једино с оном правашком да је хрватски „средишњи словенски језик” и да су се из њега изројили сви остали. А у свему томе ништа не може изменити ни чињеница да су на Свебошњачком сабору проглашени сви арапски језици, а код нас – по истим мерама – босански, санџачки, пештерски, тутински, плавски (а вероватно и многи други).

При чему у том Сабору, изгледа, још нису чули ни за Имрана Назара Хосеина. Нити за интерпретацију ислама у којој би било макар мало мање мржње.

*Професор Филозофског факултета Универзитета у Новом Саду (у пензији)