Најбоље се разумеју људи који не говоре исти језик

Миљан Вуксановић (66), инжењер електротехнике, дипломирао је на факултету у Београду, а усавршавање је наставио на студијама менаџмента у Америци. У Србији је радио на најодговорнијим пословима. До 2002. године био је технички директор Електропривреде Србије, а потом је следећи део свог радног века провео у иностранству. Водио је послове у десет држава, на четири континента: у Европи, Америци, Азији и Африци!

Шта сад радите?

Припремам мастер план развоја туризма на језеру Палић по договору с члановима градске владе Суботице. Саветник сам градоначелника Јенеа Маглаија. Да би се то језеро уредило, имамо још низ послова. Досад смо завршили санацију и заштиту језера, а сад разрађујемо мастер план.

Колико данас знате о енергетици Србије?

Кад је о енергетици реч, Србија тапка у месту. Нема ко да пробуди надлежне и да ослободи ову земљу свеопштег сиромаштва које није само материјално већ, пре свега, идејно. А све то је учињено 2002. Енергетика је у Србији најзначајнија област.

Шта предлажете?

Ево, на пример, термоелектрана „Колубара Б” има све услове да буде најбоља електрана у региону, али не по старим принципима, већ по плановима који су подигли енергетику Азије на највиши ниво у свету.

Да ли вам неко у Србији нуди тај посао?

Не, а ја га сад ни не желим. Као директор Електропривреде Србије 2002. сам предлагао да направимо неколико електрана, али тада су одговорни људи наше земље одлучили да се одбаци тај план о прављењу електрана и одлучили да се струја – купује.

Шта сте све радили у свету?

Радио сам и као инжењер и као менаџер. У Америци сам у фирми „Бехтел” водио послове и тамо, а и у другим крајевима света: Малезији, Бангладешу, Индији... Ипак, Америка ме углавном везивала за Лос Анђелес и Сан Франциско, Европа за Италију и Енглеску, Африка за Египат и Либију, а Азија за Индију и Бангладеш...

Каква искуства носите из тих земаља?

Пре свега, да је амерички књижевник Хенри Милер био у праву кад је казао да се „најбоље разумеју људи који не говоре исти језик”! Индија нам нуди духовности које уздижу човека до неба. Уз сва лепа искуства имам и оних која су језива, али имају своја правила: „Гледај ме у очи.” У Малезији сам налетео на тучу ножевима. Кад су ме видели, стали су, али ја нисам. Са руком у у џепу, у којој сам држао нож, гледао сам их у очи, што они поштују, и „мирно” прошао, а само ја знам како ми је било.

Да ли је и ризик ваше занимање?

Јесте. У војсци сам, својом вољом, био падобранац. И ту сам добро прошао. Само једанпут сам сломио ногу, а скакао сам са неба годину дана. Кад сам завршио факултет, радио сам као асистент, али више сам зарађивао као ронилац. Ронио сам по електранама и водоводима. Као ронилац учествовао сам у снимању филмске серије „Подводни свет Црне Горе”, за коју смо добили много награда.

Бавили сте се и хотелијерством?

Директор хотела „Интерконтинетал” у Београду био сам 2005. године. Иако је то био нови посао, ипак сам био хотелијер године. И то не само у Србији већ и директор с највећим профитом у ланцу хотела „Интерконтинентал”.

Шта вам је важно у договору?

Суштина договора је међусобно разумевање. А реализација је технологија.

Да ли, у кретању кроз живот, мислите углавном на себе?

Најкраћи пут за неуспех у животу јесте да мислимо само на себе. Оно што ми знамо о животу много је мање од онога што наш живот усмерава. Има много тога што не можемо да контролишемо. И сад, мислити само на себе, значи давати себи за право да управљамо својим животом, а то није могуће.

Како сте прилазили љубави?

Увек отвореног срца. Од школских дана. Љубав је покретач живота. Али, да бисмо нашли праву љубав у браку, свако од нас мора да има велику наклоност среће. Ако тога нема, следи развод.

Које су добре стране развода?

Развод брака може двоје несрећних људи да усрећи јер свако њих може да нађе партнера са којим ће имати срећу. И тада ћемо имати четворо срећника уместо двоје несрећника. То је добра страна сваког развода. А лоша страна је што је то, за обоје, ипак, губитак. Јер сваки човек би требало да има доста енергије да тај бол превазиђе.

Чему су вас училе жене?

Најважнију ствар – како да их волим.

Шта је смисао вашег живота?

Живот је стална промена. Увек морамо да будемо спремни да променимо оно што јесмо за оно што можемо да будемо.

Шта бисте, да можете, поправили у животу?

Требало је више да следим мудрост уместо што сам бирао свој пут.

Да ли за нечим жалите?

Ако ме живот за нешто ускратио, то је што уз сина Марка (26), менаџера у Њујорку, у хотелу „Хилтон”, немам још троје-четворо деце.

Враћате ли се некад времену одрастања?

И дан-данас живим у том времену. Кад сам био у једном малом месту у Бутану, на Хималајима, у неком манастиру, један човек ми је рекао да ћу живети 143 године, а ја сам му казао; „Нека буде како каже далај-лама.” И зато немам разлога да журим са одрастањем.

Коме сте највећи дужник?

То су људи од којих сам учио занат. Један од њих је американац Џек Став, а учио сам и од оних који нису живи, кроз књиге: Достојевски, Спиноза, Еурипид, Дорџи Ниме са Тибета, који ме научио да посматрам живот и смрт као једно. Јер у будистичком веровању нема страха од смрти.

------------------------------------------------------------------

Веће су заблуде оних што знају много

Шта вас радује?

Сваки пут у Херцег Нови и сусрет с великим сликаром Војом Станићем (92). Очарава ме својом уметношћу и изоштреним умом. Ево једног записа из његове књиге „У доколици”: „Много су веће заблуде оних што знају много него оних што не знају ништа.”