субота, 12.06.2021. ✝ Верски календар € Курсна листа

Ве­ли­ка рав­но­те­жа не­мо­ћи

Деј­тон­ски спо­ра­зум „спа­ко­ва­ле” су САД на вр­хун­цу сво­је мо­ћи, да би, за­у­зе­те ка­сни­јим ра­то­ви­ма, са­свим из­гу­би­ле ин­те­ре­со­ва­ње за сит­не бал­кан­ске про­бле­ме

Ри­чард Хол­брук био је ве­о­ма сре­ћан ка­да је ли­де­ре три­ју на­ци­о­нал­но­сти 1. но­вем­бра 1995. го­ди­не за­тво­рио у вој­ну ба­зу „Рајт Па­тер­сон” у Деј­то­ну и сме­стио их по со­ба­ма за са­стан­ке ко­је су но­си­ле на­зи­ве аме­рич­ких рат­них бом­бар­де­ра, од ко­јих су не­ки већ бом­бар­до­ва­ли Ре­пу­бли­ку Срп­ску. Же­лео је да на­пра­ви ре­при­зу пре­го­во­ра у „Кемп Деј­ви­ду”, ко­је је бив­ши аме­рич­ки пред­сед­ник Џи­ми Кар­тер во­дио 17 го­ди­на ра­ни­је из­ме­ђу Егип­та и Изра­е­ла, и би­ло му је нај­ва­жни­је да та­да­шњем аме­рич­ком пред­сед­ни­ку Би­лу Клин­то­ну до­не­се успех са Бал­ка­на, а да аме­рич­ка вој­на чи­зма не сту­пи на ње­го­во тло. Сје­ди­ње­не Аме­рич­ке Др­жа­ве та­да су би­ле је­ди­на си­ла, де­ус екс ма­хи­на, ко­ја ре­ша­ва све свет­ске про­бле­ме. „Спа­ко­ва­ле” су Деј­тон­ски спо­ра­зум на вр­хун­цу сво­је мо­ћи, да би, за­у­зе­те ка­сни­јим ра­то­ви­ма, са­свим из­гу­би­ле ин­те­ре­со­ва­ње за сит­не бал­кан­ске про­бле­ме.

Та­да је Хол­брук за­до­вољ­но тр­љао ру­ке ка­да су уче­сни­ци пре­го­во­ра по­че­ли да се „от­кра­вљу­ју” на све­ча­ним ве­че­ра­ма упри­ли­че­ним у хан­га­ру вој­не ба­зе, уз пи­ће и по­не­ког ја­сто­га, као на­гра­ду по­сле „сте­рил­них” обро­ка из кан­ти­не. Али, глав­ни по­сред­ник би­вао је и за­бри­нут ка­да је схва­тио да „ови су­ро­ви на­ци­о­на­ли­сти” мо­гу чак и при­јат­но да ћа­ска­ју ме­ђу со­бом а да се ни­шта од тог шар­ма не ис­по­љи ка­да им се под­мет­ну ис­цр­та­не кар­те по­де­ле те­ри­то­ри­је.

Он­да би им да­вао вољ­но и слао сво­ју су­пру­гу Ка­ти Мар­тон, та­да пред­сед­ни­цу њу­јор­шког Ко­ми­те­та за за­шти­ту но­ви­на­ра, да их ма­ло раз­го­во­ри. Не­ка­да је тре­ба­ло да одо­бро­во­љи ми­стер Изи­ја (ка­ко су Аме­ри­кан­ци ме­ђу со­бом зва­ли Али­ју Изет­бе­го­ви­ћа). По­вре­ме­но је тре­ба­ло да ћа­ска са Сло­бо­да­ном Ми­ло­ше­ви­ћем, ка­да ни­је хтео да по­пу­сти ни у че­му, зах­те­ва­ју­ћи да се пр­во уки­ну санк­ци­је Ср­би­ји. Не­ка­да је на­во­ди­ла „су­мор­ног и ћу­дљи­вог” бо­сан­ског пре­ми­је­ра Ха­ри­са Си­лај­џи­ћа да при­ча о бу­дућ­но­сти сво­је де­це, опи­са­ла је ове не­де­ље свој до­при­нос го­спо­ђа Мар­тон у аутор­ском тек­сту у „Њу­јорк тај­мсу”.

По­сле све­га (па­ра­фи­ра­ња спо­ра­зу­ма 21. но­вем­бра и све­ча­ног пот­пи­си­ва­ња 14. де­цем­бра у Па­ри­зу 1995), Хол­брук је знао да ка­же да је је­ди­но због че­га жа­ли би­ло то што је у Деј­то­ну оста­ло „за­ко­ва­но” да срп­ски ен­ти­тет оста­не са име­ном Ре­пу­бли­ка Срп­ска, „да­ју­ћи им илу­зи­ју да има­ју сво­ју др­жа­ву”.

Уче­сник пре­го­во­ра аме­рич­ки ди­пло­ма­та Кри­сто­фер Хил 20 го­ди­на ка­сни­је не осе­ћа ви­ше ни­ка­кву од­го­вор­ност, ка­же да је нај­ва­жни­је да је рат за­у­ста­вљен и сма­тра да је „вре­ме да љу­ди та­мо по­гле­да­ју јед­ни дру­ге, уме­сто што оче­ку­ју да стран­ци ме­ња­ју њи­хо­ву зе­мљу”.

У БиХ су све три стра­не, укљу­чу­ју­ћи број­не до­бро­пла­ће­не стран­це, све­сне да је „Деј­тон” дао све од се­бе и до­шао до свог кра­ја. Али не мо­гу да се до­го­во­ре ка­ко да­ље. Бо­шња­ци же­ле ја­чу, цен­тра­ли­зо­ва­ну власт, Ср­би се од­у­пи­ру то­ме, оп­ту­жу­ју­ћи ме­ђу­на­род­не пред­став­ни­ке да су ми­мо Деј­тон­ског спо­ра­зу­ма на­ме­та­ли пре­но­ше­ње над­ле­жно­сти РС на цен­трал­не ин­сти­ту­ци­је, а пред­сед­ник Ми­ло­рад До­дик на­ја­вљу­је ре­фе­рен­дум о ра­ду Су­да и Ту­жи­ла­штва БиХ. Хр­ва­ти тра­же свој ен­ти­тет, ко­ји је „ис­пао” из игре по­што је Фра­њи Туђ­ма­ну у Деј­то­ну би­ло ва­жни­је да до­би­је Ис­точ­ну Сла­во­ни­ју и отво­ри пут ка ЕУ.

Аме­рич­ка ор­га­ни­за­ци­ја за ге­о­по­ли­тич­ке и стра­те­шке ана­ли­зе „Страт­фор” оце­ни­ла је пре не­ко­ли­ко да­на да, две де­це­ни­је по­сле окон­ча­ња ра­та у БиХ, ме­ђу­ет­нич­ка не­тр­пе­љи­вост и да­ље по­сто­ји у тој зе­мљи. На­гла­ша­ва­ју да по­ли­тич­ке по­де­ле и да­ље под­ри­ва­ју еко­но­ми­ју БиХ и да се не мо­же од­ба­ци­ти мо­гућ­ност из­би­ја­ња „но­вих епи­зо­да со­ци­јал­них не­ми­ра и ет­нич­ки ин­спи­ри­са­ног на­си­ља”.

Да­ни­јел Сер­вер, про­фе­сор на ва­шинг­тон­ском Уни­вер­зи­те­ту „Џонс Хоп­кинс”, ко­ји је од 1994. до 1996. го­ди­не слу­жио као спе­ци­јал­ни иза­сла­ник Стејт де­парт­мен­та за БиХ, у свом тек­сту по­све­ће­ном Деј­то­ну као јед­но од ре­ше­ња пред­ла­же „ру­мун­ски сце­на­рио” свр­га­ва­ња вла­де али, уз до­зу са­мо­и­ро­ни­је, при­зна­је да му је по­зив да на­пи­ше текст ве­ро­ват­но „на­гра­да” за 20 го­ди­на „то­ком ко­јих сам ми­слио да знам ко­ји је пра­ви пут за БиХ, иако сам на кра­ју схва­тио да ни­сам био у мо­гућ­но­сти да га про­на­ђем”.

Мно­го пре овог Сер­ве­ро­вог при­зна­ња, др­жа­вља­ни БиХ су по­че­ли да осе­ћа­ју да тог пу­та не­ма. Они са­да има­ју ви­ше ни­воа вла­сти не­го што па­као има кру­го­ва. Све то тре­ба пла­ти­ти, а ни­шта не функ­ци­о­ни­ше. Сва­ко­днев­но се у над­ле­жно­сти­ма су­да­ра­ју кан­то­нал­не, ен­ти­тет­ске, фе­де­рал­не и за­јед­нич­ке ин­сти­ту­ци­је. Из Са­ра­је­ва све че­шће по­зи­ва­ју ММФ и Свет­ску бан­ку. Аме­ри­кан­ци се не ја­вља­ју, за­у­зе­ти су Бли­ским ис­то­ком; ви­со­ки пред­став­ник ме­ђу­на­род­не за­јед­ни­це се умо­рио и не ме­ша се ви­ше у све. У ЕУ ни­ко не сти­же да по­диг­не слу­ша­ли­цу, опр­хва­ни су те­ро­ри­змом и ми­гран­ти­ма.

Уоста­лом, Евро­пља­ни су има­ли ма­ло ути­ца­ја на деј­тон­ске пре­го­во­ре (чак је фран­цу­ски ди­пло­ма­та Жак Блот иза­звао ди­пло­мат­ски скан­дал у Деј­то­ну, не до­зво­лив­ши да га аме­рич­ки пси об­у­че­ни за про­на­ла­же­ње екс­пло­зи­ва оњу­ше пре ула­ска у ба­зу). Бри­тан­ски по­ли­ти­чар и пре­го­ва­рач лорд Деј­вид Овен, ко­мен­та­ри­шу­ћи Устав БиХ, још те 1995. ре­као је да он не пру­жа до­вољ­но да би га­ран­то­вао ефи­ка­сну цен­трал­ну вла­ду.

У сту­ди­ји Оде­ље­ња за исто­ри­ју аме­рич­ког Ми­ни­стар­ства спољ­них по­сло­ва „Тај­на исто­ри­ја Деј­то­на: Аме­рич­ка ди­пло­ма­ти­ја и бо­сан­ски ми­ров­ни про­цес 1995”, ауто­ри су на­ве­ли да је и ве­ћи­на аме­рич­ких пре­го­ва­ра­ча схва­та­ла да, као и же­нев­ски и њу­јор­шки спо­ра­зу­ми ко­ји су прет­хо­ди­ли Деј­то­ну, Устав „ма­ски­ра те­мељ­но не­сла­га­ње из­ме­ђу во­ђа бо­сан­ских Ср­ба и са­ра­јев­ских во­ђа о по­жељ­но­сти и уло­зи цен­трал­не вла­сти”. У јед­ном од из­ве­шта­ја ко­је је аме­рич­ком ми­ни­стру од­бра­не Ви­ли­ја­му Пе­ри­ју упу­тио члан Хол­бру­ко­вог ти­ма, аме­рич­ки спе­ци­јал­ни иза­сла­ник за Бал­кан Џејмс Пар­дју пи­ше да „устав не мо­же га­ран­то­ва­ти одр­жи­ву, мул­ти­ет­нич­ку и де­мо­крат­ску Бо­сну, али би мо­гао да­ти Бо­сан­ци­ма мо­гућ­ност да гра­де та­кву др­жа­ву. Али, да би се та­ква мо­гућ­ност оства­ри­ла, са­да­шње вођ­ство на Па­ла­ма мо­ра се про­ме­ни­ти, или пу­тем из­бо­ра или оп­ту­жни­ца (за рат­не зло­чи­не)”.

Бо­шња­ци да­нас сма­тра­ју да су до­би­ли не­пра­ве­дан мир и да БиХ не функ­ци­о­ни­ше као не­за­ви­сна др­жа­ва. Ипак, до­би­ли су нај­ви­ше што су у том тре­нут­ку мо­гли. Хол­брук је „Бо­сан­ци­ма, ко­ји су оста­вља­ли ути­сак нај­не­вољ­ни­је и нај­по­де­ље­ни­је де­ле­га­ци­је, по­ну­дио уве­ра­ва­ња да се њи­хо­ве жр­тве ува­жа­ва­ју и да не­ће би­ти за­бо­ра­вље­не”, на­во­ди исти аме­рич­ки из­вор.

Ме­ђу­тим, та­да­шњи аме­рич­ки др­жав­ни се­кре­тар Во­рен Кри­сто­фер умео је да „по­гу­ра” за­ко­че­не пре­го­во­ре, из­ра­жа­ва­ју­ћи за­бри­ну­тост због му­џа­хе­дин­ских бо­ра­ца с иран­ском по­др­шком у Бо­сни. „Мо­рам би­ти вр­ло ја­сан са ва­ма: и је­дан му­џа­хе­дин је пре­ви­ше”, ре­као је Кри­сто­фер Изет­бе­го­ви­ћу. За­то да­нас тре­ба ве­ро­ва­ти Клин­то­ну кад ка­же да са се­ћа ка­ко се Изет­бе­го­вић ло­ше осе­ћао што је мо­рао да при­ста­не на тај спо­ра­зум.

Али ни оста­ли ни­су бо­ље про­шли. Ми­ло­ше­вић је, на­крат­ко, од „бал­кан­ског ка­са­пи­на” по­стао га­рант ми­ра. Ру­ко­вод­ство РС, ко­је је би­ло нај­же­шћи про­тив­ник пот­пи­си­ва­ња овог спо­ра­зу­ма, раз­вла­шће­но је по оба аме­рич­ка кри­те­ри­ју­ма (из­бо­ри и Хаг), али је Ре­пу­бли­ка Срп­ска до да­нас ипак оста­ла је­ди­на не­по­ра­же­на срп­ска те­ри­то­ри­ја.

Убр­зо је по­че­ло да се го­во­ри о „ду­ху Деј­то­на”, од­но­сно о ње­го­вом ту­ма­че­њу, па су ви­со­ки пред­став­ни­ци (на­ро­чи­то Бри­та­нац Пе­ди Еш­да­ун) про­из­ве­ли 80 ин­сти­ту­ци­ја и, пот­пи­су­ју­ћи „од­лу­ке о до­но­ше­њу за­ко­на”, на­мет­ну­ли усва­ја­ње око 280 за­ко­на у БиХ.

Кад је власт у Ре­пу­бли­ци Срп­ској по­че­ла да се су­прот­ста­вља на­ме­та­њу овла­шће­ња ви­со­ких ме­ђу­на­род­них пред­став­ни­ка, не­до­ре­че­ни и не­функ­ци­о­нал­ни Устав по­стао је нај­о­ми­ље­ни­ји срп­ски до­ку­мент. За оста­ле, он је био ну­жно сред­ство за пре­ста­нак ра­та, али и пре­пре­ка за цен­тра­ли­за­ци­ју БиХ.

То­ком про­те­кле де­це­ни­је не­ко­ли­ко пу­та је по­ку­ша­но уса­гла­ша­ва­ње про­ме­на Деј­тон­ског спо­ра­зу­ма и по­сто­је­ћег устав­ног уре­ђе­ња у Бри­се­лу, Лук­сем­бур­гу, Оџа­ци­ма и Бут­ми­ру, али до­го­во­ра ни­је би­ло. „Деј­тон 2” ни­је мо­гао да про­ђе. Без об­зи­ра на то што се у БиХ (Ре­пу­бли­ци Срп­ској и бо­шњач­ко-хр­ват­ској Фе­де­ра­ци­ји БиХ) под­јед­на­ко ло­ше жи­ви, по­ли­ти­ка је та­мо и да­ље суд­би­на.

Та­ко је Деј­тон­ски спо­ра­зум у прак­си пре­у­зео на се­бе сим­бо­ли­ку јед­ног од ори­ги­на­ла овог до­ку­мен­та, чу­ва­ног у Пред­сед­ни­штву БиХ у Са­ра­је­ву. Те 2008. го­ди­не, кад је обе­ло­да­ње­но да је ори­ги­нал – из­гу­бљен, та­да­шњи ви­со­ки пред­став­ник Ми­ро­слав Лај­чак за­кљу­чио је: „Не знам да ли је та вест ви­ше ту­жна или сме­шна”.

Коментари0
248b1
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља