Петак, 27.05.2022. ✝ Верски календар € Курсна листа
РАЗГОВОР НЕДЕЉЕ: проф МЛАДЕН ЛАЗИЋ, социолог

Буржоазија је коректив државе

Последња истраживања показују да међу водећим људима у економији и политици више нема никог ко потиче из земљорадничке породице
Фото Д. Жарковић

Ко води ову државу и друштво? Какав је и одакле потиче? О томе да ли Србија уопште има елиту и каква је та елита, разговарали смо са Младеном Лазићем, професором социологије на Филозофском факултету у Београду. Професор Лазић бави се елитама већ неколико деценија, од предвечерја Југославије до данас, волели бисмо да кажемо, праскозорја развоја Србије. Константа професора Лазића јесте да се наше друштво превасходно бави политичком елитом, а да је економска увек скрајнута, мимо озбиљног интереса стручне јавности, озлоглашена као клептократска, а да је она изузетно битна за развој друштва и државе која хита у капитализам.

Ко је данас припадник српске елите? Да ли су то само они који имају новац, ма како да су га стекли, или су у економској елити они који су часно до њега стигли, имају и увећавају капитал онако како би друштво то желело?

Морални принципи нису релевантни за социолошко одређење елите. И у социјализму су припадници елите били сви они који су се нашли на врху друштвене хијерархије, без обзира на то како су ту доспели. И сада на елиту морамо гледати као на појединце који имају велики капитал, без обзира на то како су га стекли и како га увећавају (под условом да то чине легално). Прва истраживања економске елите после слома социјализма радили смо 1993. године и тада је две трећине њених припадника потицало из социјалистичке номенклатуре, или је била реч о члановима њихових породица, или су на неки начин били умрежени са социјалистичким руководиоцима.

Поред њих, у елити је било и некадашњих директора јавних предузећа, средњих предузетника, стручњака, али и оних које јавност посебно запажа, а то су ратни предузетници. Они који су до новца дошли користећи погодности које им је држава пружала у време санкција, па и класичну пљачку. Колико је таквих било у елити, немогуће је утврдити. Само се могло установити да број успешних средњих предузетника расте. Већ 2000. године број бивших припадника номенклатуре је опао и у економску елиту све више доспевају они који су на други начин стицали богатство.

Дакле, у економску елиту могли смо тада сврстати Аркана и сличне? Да ли је до смене дошло зато што су неке од њих поубијали?

Имена се у оваквим истраживањима не бележе. То ствара погрешну слику. Већ смо рекли да морални принцип у одређењу овог појма не игра улогу. Али, тржишно „чишћење” елите се наставило. Неки од тих тада богатих људи били су пословно неспособни. Друго, велики број припадника социјалистичке номенклатуре у то је ушао у познијим годинама, па је ту и природна смена генерација. Наследници настављају да раде по капиталистичким принципима пословања. Подаци показују да је 60 одсто припадника садашње економске елите друга генерација, која је дошла на положаје после 2000.

Да ли онда смем да цитирам Богољуба Карића, који ми је својевремено рекао: „Неће те унуци питати шта си био, него шта си им оставио”. Да ли је он већ тада био у праву? Да се не заборави – он је био и министар без портфеља у влади Мирка Марјановића.

Успон предузетника у елити је евидентан. Али, укрштање политичке и економске елите је остало, они су умрежени. То важи и за сва савремена друштва западне демократије и тржишне економије. Оно што треба истаћи јесте чињеница да се формирање наше економске и политичке елите приближава последњих 15 година обрасцима типичним за западне земље.

И да се не лажемо, то правило о умрежености политике и економије важило је и у 19. веку. Кнез Милош Обреновић био је богат, и то му је помогло да дође на власт. А када ју је зграбио, драматично је увећао свој капитал. Постао је један од најбогатијих људи на Балкану. То важи за све наше династије, а то волимо да заборављамо. Поменимо само да су се представници династије Карађорђевић обогатили за свега две генерације. Богатство се драстично увећало од краља Петра Првог до унука Петра Карађорђевића.

Примера има још. Син Николе Пашића Радомир познат је по корупционашким аферама. Лиферацијама војсци...

То само документује да без политике нема лаког богаћења и да „среброљупци” зато хрле ка политичарима.

Рекох да се то прожима. Кретања су двосмерна. И у социјализму су привредни руководиоци постајали политичари. Свако на свом нивоу. Директори малих фирми у општини, већих у републикама, а они који су водили највећа предузећа водили су и Југославију, потом Србију. Поменули сте премијера Марјановића, а он је дошао на то место из „Прогреса”, из привреде је дошла и Милка Планинц, а на концу, и сам Милошевић је био директор „Техногаса” и Београдске банке...

Има мишљења да богаташи хрле у политику и ради куповине угледа. Све су стекли, али са угледом не иде баш најбоље. Немам истраживање које то поткрепљује, али народ их не воли.

Не. Није првенствено реч о куповини угледа, већ о трговини утицајем и моћи. Углед ће расти спорије, али ће расти. Макар из генерације у генерацију. Када се то догоди, биће знак нормализације Србије.

Али зар куповина или финансирање медија од разних тајкуна није и куповина угледа. Управо сада води се својеврстан рат за медије.

Већина људи покушава да иде пречицом. То је природно. Куповина медија је, пре свега, куповина јавне подршке. На то указује чињеница да су на мети медији који су најгледанији и најчитанији. Имајте у виду и то да се моћ и утицај могу стећи мимо угледа и насупрот угледу.

Заступате тезу да је буржоазија та која треба да стабилизује Србију и српско друштво.

Да, у капитализму само буржоазија има ресурсе којима то може да учини. Да ускрати финансирање и тако постане коректив државе или партија на власти.

Али држава је ухапсила највећег међу капиталистима – Мишковића?

Јесте, и када су схватили консеквенце, почела је сапуница од суђења, која ће трајати годинама. Држава може да казни Мишковића, али последица је таква да је штета за државу много већа од тренутне користи политичара, па није ни у њиховом дугорочном интересу.

Али и Путин је затворио мноштво руских тајкуна и Русија је кренула ка бољем?

Јесте. Једнака је опасност ако држава не контролише крупни капитал, као и када крупни капитал не контролише државу. Због тога је битна – равнотежа. Кад држава трајно доминира, последица је ауторитарни режим који је дугорочно неспособан за развој економије. Кад капитал апсолутно доминира, држава није способна да створи дугорочне услове за развој крупног и средњег капитала. Примери су вам источна Европа у доба комунизма, с једне стране, и италијански градови у доба ренесансе, с друге.

Зар не мислите да смо се уморили од транзиције дуже од 25 година којој се не назире крај?

Прво смо имали 10 година „блокиране транзиције”, ратове и санкције. То не само да нас је економски уназадило, већ је и променило структуру целокупног друштва. Уништили смо привреду, а нисмо је реструктурисали. То је било време када смо изгубили тада изобилне спољне инвестиције. Када смо ми у то кренули, остале су само мрвице. Другима су пале грудве у двориште, за нас су остале пахуље.

Сами ми помињете ИМР. Можда би он и у другим условима пропао, али дошло би нешто друго уместо тих трактора да смо у приватизацију и отварање кренули на време. Али, ми смо почели кад више није имао ко да дође. И у свету је економска криза, и то не смемо сметнути с ума. И ту нема никакве завере против нас.

Из којих слојева друштва потичу они који нас данас воде? Радничке замазане руке очито више нису на цени.

Последња истраживања која смо радили на Институту за социологију показују да међу водећим људима у економији и политици више нема никог ко потиче из земљорадничке породице. Драстично је смањен и број оних који су пореклом из радничке класе, док још у врло малом броју има оних из породица службеника. Напредују стручњаци и руководиоци. Чињеница је и да се у развијеним земљама јаз између богатих и сиромашних повећава.

Стварност нам данас „тумаче” најчешће аналитичари. Какав је ваш став о њима?

Проблем је што је то улога у којој се људи који је обављају депрофесионализују. Постају универзални зналци, а то значи да су експерти – ни за шта. Исувише лако престају да контролишу своју пристрасност, а то је стандард за друштвеног научника. Кад се определе, постају навијачи а не аналитичари...

Србија често делује и као скела која стално иде од Запада ка Русији и обратно. Да ли је то погрешно и да ли би ваљало да ту скелу вежемо за једну обалу? Ако већ то не можемо, да ли би требало да је товаримо па да тргујемо?

И то је константа нашег политичког естаблишмента од 19. века. Наравно да томе кумује и наш геостратешки положај, укрштање силница са Запада и Истока баш на подручју на коме се налазимо.

Од Карађорђа и Милоша, преко Обреновића и Карађорђевића, ишли смо од Русије ка Аустроугарској и обрнуто. Стално смо између Русије и Запада. Тај амбивалентан однос задржан је до данас.

Није тачно да тако велики број људи преферира Русију, како се често представља у јавности. Напротив, често смо емотивно везани за Русију, а материјално за Запад. Дихотомија је била изражена и у време комунизма. Били смо за совјетску једнакост, али за западњачке слободе. Немојте да заборавите и да нам је то омогућило да лакше препливамо из социјализма у тржишну економију.

 

Коментари1
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.
This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.