Три пензијска стуба – пример Аустралије

За разлику од земаља у окружењу, Србија касни с реформом пензијског система, а једна је од ретких која није увела обавезно приватно пензијско осигурање, тзв. други стуб. Да би постојећи систем функционисао, оптимално би било да однос броја пензионера и запослених буде један према четири. У Србији је тај однос један према један, а „нама сваког месеца 350 милиона евра оде на пензије” (премијер Вучић 19. 7.)

Да би ПИО фонд издржавао сам себе, тј. да се не би одржавао са готово 50 одсто исплата из буџета (читај: узимање кредита у иностранству), требало би да се број запослених повећа неколико пута.

Међутим, господин Алтипармаков („Политика”, 12. новембра) наводи да реформе пензијских система у Источној Европи у последњих двадесетак година нису успеле. Погледајмо зато где је реформа успела и који је пензијски систем међу најбољима у свету већ скоро десетак година. То је аустралијски тзв. superannuation модел. Наиме, у Аустралији постоје две врсте пензија – државне и личне-индивидуалне. Државна пензија, нулти стуб, иста је за све старије од 67 година, без обзира на то да ли су икад радили и износи око 1.500 аустралијских долара.

Године 1992. уведен је други стуб индивидуалног или личног пензијског осигурања, који је обавезан за све запослене. Г. Алтипармаков говори о приватним пензијама и само о приватним фондовима, мада фондови могу бити у приватном или државном власништву, али и свако појединачно може направити свој лични пензијски фонд.

Оснивачи фондова су банке или осигуравајућа друштва у приватном или државном власништву или појединци. Највећи фондови у Аустралији су у државном власништву. Укупна вредност ових фондова у Аустралији је око 1.747 милијарди долара, што је премашило БДП из 2013. године и представља четврти највећи пензиони фонд у свету, после САД (16.851 милијарди долара), Јапана (3.721) и Велике Британије (2.736), док је немачки фонд 498 милијарди долара.

Други стуб пензијског осигурања дизајниран је да чува и акумулира новац запослених у инвестиционим фондовима. Новац у фондовима је на личним рачунима запослених све до момента одласка у пензију. Сваки запослени самостално одлучује у који ће фонд инвестирати свој новац.

У основи, постоје два начина улагања у фондове. Први је обавеза за све послодавце да уплаћују (9,5 одсто) неопорезоване бруто зараде на индивидуалне рачуне радника. До 2020. године тај износ ће се повећати на 12 процената. Када је Аустралија први пут увела обавезно индивидуално осигурање, оно је износило само три одсто.

Други начин је добровољна уплата на свој индивидуални рачун тзв. трећи стуб. Овде је битно напоменути да је новац уплаћен у трећи стуб опорезован а у другом стубу није.

Прописана старосна граница за одлазак у пензију недавно је у Аустралији померена са 65 на 67 година и за мушкарце и за жене, али је минимална граница живота за одлазак у приватну пензију 60 година. У случају болести или инвалидитета, новац се може подићи и пре 60. године, а у случају смрти, целокупан износ наслеђује номинована особа. Ако се или када се једном целокупан износ са личног рачуна потроши, онда пензионер прелази на државну пензију која је иста за све. Али не може се у исто време добијати и пуна државна и лична приватна пензија.

Појединац сам одлучује до колико ће година радити, чак и ако пређе прописане године живота јер оне нису обавезне, али не може и да ради и да прима државну пензију, осим у минималном износу, која је законски регулисана. Националне пензије не постоје, бенефицирани радни стаж такође не постоји, осим што појединци у полицији и војсци могу раније подићи новац са свог рачуна, ако то желе.

Радно способно становништво у Аустралији тако се претворило у стотине хиљада малих акционара-капиталиста који воде рачуна о својој штедњи и капиталу. Пензијска реформа послужила је и као снажан подстицај развоју целокупне економије. На примеру Аустралије је доказано да је приватно или лично пензијско осигурање најкраћи и најбољи пут у капитализам.

У оваквом моделу средства појединаца налазе се на индивидуалним рачунима запослених, па политичари и партије не могу утицати на њих нити могу обећавати веће пензије или смањивати постојеће.

И за Србију би било идеално да уведе три стуба пензија. Први стуб биле би државне или социјалне пензије, тзв. нулти стуб, које би добијали сви грађани старији од 65 година, без обзира на то да ли су икада радили, осим оних који имају личну пензију. Оне би се финансирале из буџета. Друга врста биле би пензије за све оне који су радили и које би се финансирале из доприноса постојећих радника. Колики би тај проценат био, лако је израчунати, али је евидентно да би се током времена смањивао, као и буџетско финансирање. И трећа врста пензија, тзв. други стуб, биле би личне-индивидуалне или, како то многи називају, приватне пензије.

Консултант – аналитичар финансијског сектора, Сиднеј, Аустралија