Преживљавају од продаје вина и помоћи Београда

Велика Хоча – Док се ко око бистро небо надвило над тешком судбином преосталих Срба на Косову и Метохији, идемо ка Великој Хочи, пролазећи поред виногорја које Срби одавно не обрађују. Тек понеки. Исти проблеми као у Ораховцу притисли у Големој Очи (Великој Хочи), месту које је имало највише сунчаних дана у бившој Југославији. Налази се у близини осам манастира и пет црквишта.

– Где год згазите, по српским светињама газите – у шали добаци Немања, који не хте да каже презиме, али у даху рече: – Од социјалног се овде живи.

Ту, у Великој Хочи, једном од најстаријих села у Метохији, где су свуд наоколо звоници и крстови и где се налазе ретки примерци архитектуре из 19. века, народ ненавикао на беду и немање сад једва преживљава. Живе од помоћи Београда, и од оно мало пара што зараде продајући вино. Продају га у 70 километара удаљеној Косовској Митровици, до које два пута недељно иде конвој. Одлазе и у Призрен, ближи је много, али све што је везано за Србију налази се у Митровици. Нешто и у Грачаници.

Протојереј ставрофор Миленко Драгићевић испред Цркве Светог архиђакона Стефана, из 14. века, један је од око четири стотине Срба који су остали ту. Чекају нека боља времена, када ће ко некад моћи да вредно раде, живе и крећу се „ко људи достојни својих предака”.

Испред Дечанске винице, где вековима праве вино дечански монаси, на „главној градској клупи” засели су Небојша Долашевић (49), Радомир Мицић (51)... Иста прича, мучна, као кад се видесмо пре пар година. Обрађују виногорја, али само она која су надомак села. Они који не смеју даље, у страху да их не задеси зла коб, живе од цркавице, којом једва могу да подмире струју, телефонске рачуне.

Упекло сунце, новембар се поиграва, али и иде наруку Хочанима. Овде је кубик дрва 40 евра. Храстово дрво, скупље од багремовог, десет евра је јевтиније. – Ево, овај овде, реже и цепа дрва – шеретски показује руком Немања на Жарка, младића ком је мука и сиротиња дала бар неку годину више.

Волели би да се виде у новинама, али овде новине не долазе. – Овде ни сигнал за мобилни телефон не ради. Кад укључите телефон, бар троје углас прича – опет ће Немања, који је незапослен, а издржава супругу и двоје деце.

Мало даље, испред продавнице, Јована, Милица, Урош и Богдан. Имају и они своје „изласке”. Ту, у један од два кафића. Кажу, никад ниједан певач из Србије овде није дошао. Кршни момци и девојке, нарави питоме као Метохија, не излазе из своје енклаве. А, и кад некуд пођу, једва чекају да „још с брега своје виногорје угледају!

Један од сокака у Великој Хочи (Фото: Б. Р.)

Тамо даље налази се манастир Зочиште. Братство обновљене православне светиње, посвећене Светим врачима, коју су УЧК 1999. и 2004. порушили и минирали, поново враћа веру и наду преосталим Србима у Метохији, где се о летњем сабору и о зимској слави сви, колико их има, окупе.

Долазе из целе Метохије. Само нема Срба из Зочишта. Они већ 16 година тумарају тамо негде, по централној Србији, у нади да ће их поново огрејати сунце Метохије...