Недеља, 29.05.2022. ✝ Верски календар € Курсна листа

О чему се то у Србији ћути

Како је Андреј Фајгељ за само две године успео да испита границе слободе изражавања у Србији, док остатак друштва као да тек креће на тај дуг пут

 

Андреј Фајгељ постао је јавна личност о којој готови сви медији пишу, а мало знају, на прилично неугодан начин – пре две године је као директор Културног центра затражио да се с изложбе студената Ликовне академије уклони слика човека без лица на распећу са свежњевима новчаница у рукама јер вређа религиозна осећања. Остали уметници одлучили су да се солидаришу с аутором па је Србија после дуго времена доживела случај цензуре у сликарству. Недавно се Фајгељ нашао на другој страни велике клацкалице између демократије и репресије – ухапшен је због унезвереног „пророчког обраћања” на Јутјубу, у којем оптужује премијера Александра Вучића за издају због пријема генералног секретара НАТО-а Јенса Столтенберга. Тако је једна личност за само две године успела да испита границе слободе изражавања у Србији, али остатак друштва као да тек креће на тај дуги пут у којем би требало да буде више раскрсница и семафора него друмске полиције. Што не значи да у име слобода заборави на кочнице и гази сваког кога успорава у вожњи.

Колико је људи у Србији осудило и Фајгеља када је тражио уклањање слике, али и власти када су одлучиле да привремено са слободе уклоне Фајгеља? Двоје или троје? И зашто је тако тешко да се у јавном животу Србије, 25 година после увођења политичког плурализма, установи сасвим једноставно правило – да исти критеријуми слободе изражавања морају да важе за десничаре, левичаре, за прву или другу Србију, за оне које увек мисле својом главом и оне који не би да се умарају, за оне који гледају да буду блиски свакој власти и оне који никада не мењају амбасаде којима служе.

 „Курир”, шампион слободне медијске мисли у Србији, недавно је објавио текст о блудној професорки из Врања и приказао њене голишаве слике. Када се обратила јавности и рекла да је реч о очигледној фотомонтажи и да је она сама удовица официра погинулог на Косову, лист је објавио нову слику на којој је она на некој ливади с малолетником, јасно алудирајући да заводи ученике. Јавности се затим обратио отац малолетника који је и рођени брат погинулог мужа, објашњавајући да је слика настала у њиховој викендици, али није јасно како ће несретна жена преживети истраживачке подухвате српског таблоида

 

Расправа о слободи говора није једноставна ни у друштвима с озбиљнијом демократском традицијом, јер се та танка граница која дефинише када те слободе почињу да угрожавају нечија осећања стално мењају. Када је велики режисер Мартин Скорцезе снимио филм „Последње Христово искушење”, бројни дистрибутери у разним западним земљама одбили су да га прикажу под изговором да вређа хришћанска осећања гледалаца. Када су у Пољској направили изложбу на којој је метеор пао и погодио папу Војтилу, посланици и верници су били огорчени на Каталов пројекат па је изложба обележена низом инцидената. Нешто касније, директор Музеја савремене уметности направио је у Центру за културну деконтаминацију „пројекат” или реплику, само што је код Борке Павићевић метеор пао на патријарха Павла. Када је потписник текста написао у НИН-у коментар у којем изражава индигнацију због копиране уметности и аутентичног простаклука, шампиони друге Србије су већ повикали како се таквим текстом угрожава слобода изражавања.

Ватрени заговорници тезе да се над Србијом спустио медијски мрак, иако се управо тај медијски мрак и контрола медија редовно појављују на насловним странама листова, јесу у праву када истражују утицај и послове брата или кума премијера Вучића, али никако не схватају да је скандал прве врсте када се баве малолетним сином, као што би био скандал да се текстови посвећују деци било ког лидера у Србији.

Када било ко у овој земљи изговори реч издајник, хорови либералне Србије већ певају о повратку у мрачне, крваве деведесете, али када тадашњи председавајући БиХ Бакир Изетбеговић каже да је велики српски уметник Емир Кустурица највећи издајник бошњачког народа, Хелсиншки одбори са обе стране Дрине ћуте, можда у знак поштовања према Бакировој мултиетничкој визији БиХ

 

Није спроведено ниједно релевантно истраживање о томе како грађани доживљавају слободе изражавања, али не би се требало изненадити ако би на том имагинарном истраживању грађани тражили да држава заведе ред међу новинарима и уметницима. То не би било због поданичког менталитета нашег света, већ што обични људи некако осећају да бројни медији компензују сопствени здружени кукавички подухват према властима, тајкунима и страним донаторима, тако што показују разуларену слободу над незаштићеним људима. Тако је таблоид „Курир”, шампион слободне медијске мисли у Србији, недавно објавио текст о блудној професорки из Врања и приказао њене голишаве слике. Када се обратила јавности и рекла да је реч о очигледној фотомонтажи и да је она сама удовица официра погинулог на Косову, лист је објавио нову слику на којој је она на некој ливади с малолетником, јасно алудирајући да заводи ученике. Јавности се затим обратио отац малолетника, који је и рођени брат погинулог мужа, објашњавајући да је слика настала у њиховој викендици, али није јасно како ће несретна жена преживети истраживачке подухвате српског таблоида.

Прича о слободама говора мења се из године у годину, као што се развијају технологије и редизајнирају светске идеологије. Професор на Универзитету Сингидунум Зоран Ћирјаковић у једном тексту наводи како је постојало и време када је реч „нигер” (црнчуга) у америчком друштву била сасвим неутрална, а данас је симбол омаловажавања афроамеричке популације, осим у песмама црних репера у којима се редовно користи јер је реч о уметничким слободама. Један од бораца за демократију, аутономију и безобалне медијске слободе, председник Независног друштва новинара Војводине Динко Грухоњић, написао је да је„Војводина последња шансу за одбрану од националистичких звери”. Али колико би дана затвора добио новинар из Београда који би написао да је Београд последња шанса одбране од антисрпских звери?

Један од бораца за демократију, аутономију и безобалне медијске слободе, председник Независног друштва новинара Војводине Динко Грухоњић, написао је да је„Војводина последња шанса за одбрану од националистичких звери”. Али колико би дана затвора добио новинар из Београда који би написао да је Београд последња шанса одбране од антисрпских звери

 

Ужасно је када десничарске организације направе списак антисрпских личности, али је, изгледа, некако прихватљиво када Хелсиншки одбор за људска права направи своју листу интелектуалаца који су опасни за развој демократије и угрожавају будућност нашег друштва. Када било ко у овој земљи изговори реч издајник, хорови либералне Србије већ певају о повратку у мрачне, крваве деведесете, али када тадашњи председавајући БиХ Бакир Изетбеговић каже да је велики српски уметник Емир Кустурица највећи издајник бошњачког народа, Хелсиншки одбори с обе стране Дрине ћуте, можда у знак поштовања према Бакировој мултиетничкој визији БиХ.

Када би, у неком помрачењу свести или под утицајем тешких дрога, потписник овог текста написао да су Албанци генетска депонија Европе, бројне невладине организације и сертфиковани чувари либералних вредности имали би пуно право да га оптуже за напримитивнији говор мржње или непатворени фашизам. Али, никако није јасно како се догодило да је читава армија невладиних активисти ћутала када је Владимир Поповић Беба употребио „генетску депонију” или „генетски отпад”, описујући једном Србију а други пут читав Балкан.

Причом о принципијелности која је нестала у исрпљујућем рату прве, друге, леве или десне Србије заправо се не понавља већ досадна и немаштовита прича о ужасној подељености друштва, јер само у диктатурама друштва нису подељена. Барем док док војска, полиција и вођа имају снаге. Овде је реч да унутар нечега што се зове држава имамо више друштава које још на окупу држе само исти језик, иста валута и различити донатори.

Коментари12
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.
This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.