субота, 12.06.2021. ✝ Верски календар € Курсна листа

Истина је граница слободе

Редитељ и писац Александар Мандић каже да јавне личности морају да буду толерантнији на критику а када је реч о начину на који ћемо нешто речи – да се клонимо бљувотина и псовки
(Фото Танјуг/Милош Јелисијевић)

Случај Андреја Фајгеља отворио је стару расправу – где су границе слободе говора. Потрага за одговором заправо показује да смо као друштво острашћени и да бисмо право на слободу говора додељивали искључиво својим истомишљеницима, док бисмо онима с којима се разилазимо постављали границе. Многи самопрокламовани чувари те слободе ућуткују своје неистомишљенике и заборављају да, иако с њима не морају да деле ставове, ипак морају да деле јавни простор. Толико злоупотребљавана, слобода говора врло често прерастала је у говор мржње, а иза изречених „истина крију се клевете и увреде.

Такав пример је случај писца Добрице Ћосића, који је тужио дневник „Данас” и тадашњег главног уредника Грујицу Спасовића. Разлог спорења био је текст из 2001. године под насловом „Промене на улицама, у библиотекама, међу људима” у којем се о Ћосићи говорило као о потписнику наређења о гранатирању Вуковара у јесен 1991. године. Чињеница да је Ћосић изабран за председника СРЈ у лето наредне године, аутору текста, иначе књижевном критичару, Милану Чолићу је некако промакла. Писац је објаснио не само да тада није био на челу државе, већ да је за време опсаде Вуковара био на операцији срца у Милвокију.

Када је, 2007. изречена пресуда у Ћосићеву корист „Данас” је одлуку схватио као „цену части”, а Ћосићеву тужбу непотребном, сматрајући да је довољно то што су објавили пишчев деманти.

– Ни шест година касније није могуће правдати очигледно случајну грешку „Данаса”, о чему речито сведоче извињење новина и затворска казна аутору. Овај спор, међутим, испоставља многа питања, како пред ускостручну јавност, тако и пред широку, свиклу да гледа, слуша и чита све и свашта, укључујући и бедастоће којима је намера очигледна, али које никада не стижу до суда – објављено је у „Данасу” као коментар на пресуду.

Филмски редитељ и писац Александар Мандић каже за „Политику” да јавни функционери морају да буду толерантнији на критике јавности.

Али граница шта ћемо о некоме рећи и како ћемо његов рад у јавности оценити ипак мора да постоји, а то је истина. Такође, морамо да поставимо и границе када је реч о начину на који ћемо нешто речи – да се клонимо бљувотина и псовки. У Србији, у земљи у којој је демократија још у повоју, постоји склоност да ућуткујемо неистомишљенике, а подржавамо оне који мисле као ми. То је очигледно и то је, изгледа, нормално овде на Балкану – каже Мандић и подсећа да је тужба против „Данаса” једина коју је писац поднео против једног листа.

Зашто слобода говора мора да подразумева и границе показује и један скорији пример. Реч је о случају Јелене Маћић, шминкерке која је за време прошлогодишњих поплава лажно објављивала на Фејсбуку да Обреновцем плутају лешеви. Полиција је госпођу Маћић привела на испитивање због ширења панике у ванредној ситуацији. Свој поступак, осим у полицијској станици у Улици 29. новембра, објаснила је и на Фејсбуку:

– Нико ово неће искористити у своје сврхе... мој мозак другачије функционише... мени панику изазива недостатак информација! Овде сам писала искључиво своје мисли и импресије – објашњавала је ФБ пријатељима Јелена Маћић како је, заправо, мисаоним путем дошла до податка о страдалима у Обреновцу.

Засметало јој је што су је у полицији назвали „субверзивним елементом”, па је у одбрану свог лика и дела казала да је „екстремни националиста либералног погледа на свет”. И очигледно врло либералног схватања како се долази до истине.

Госпођи Маћић нико није забранио да се користи уставним правом на слободно изражавање, али ово је био прави моменат да примени речи судије америчког Врховног суда Оливера Вендела Холмса. Овај човек, иначе аутор првог амандмана америчког устава, врло прецизно је објаснио да слобода говора не подразумева и слободу да у препуном биоскопу лажно узвикнеш „Ватра!”. А границе слободе говора установљене су не само америчким уставом, већ и Уставом Србије, као и Европском конвенцијом о људским правима.

Велики део грађа Србије, из добропознатих разлога, не воли посете генералних секретара НАТО-а, макар они били и бивши. Пре Столтенберга, сличан „дочек” приређен је 2008. Хавијеру Солани. Полиција је тада привела неколико момака који су у београдској Косовској улици лепили читуље са Соланином фотографијом. Кажњени су са по 2.500 динара, да би на крају били ослобођени због застарелости случаја. Не баш срдачан дочек у јавности је био схваћен као обичан протест. Фајгељев дочек данас је рушење уставног поретка.

Коментари2
ee833
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља