Субота, 04.12.2021. ✝ Верски календар € Курсна листа
ПОГЛЕДИ

Стид

Политичари (као и остали „ријалити” јунаци) крију праву истину, то им је посао. Њихови наступи су управо супротни уметничким

Млади уметник, поготову ако је глумац, на почетку свог трновитог пута кроз уметност мора се суочити са првим великим изазовом – сопственим стидом. При том мислим на оно што називамо отварањем, изношењем сопствене интиме пред другима, у јавности. Изражавајући се, уметник открива како он види свет око себе, на који начин га доживљава и показује то другим људима. Оно што је први услов ове трансакције јесте да његов исказ буде истинит. У уметности лаж не постоји. Она увек бива откривена и одбачена. Зато онај ко није спреман да аудиторијуму отвори не само своје срце већ и да покаже утробу у овом послу нема шта да тражи.

Сам по себи стид је нормална људска емоција. Он нас упозорава на наше границе (Џон Бредшоу). Из ове кратке дефиниције произлази да је стид нешто што је неопходно да бисмо живели здраво, нека врста аларма који се јавља у тренутку када излазимо из оквира оног што јесмо. Утолико је захтев за превазилажењем стида који се поставља пред младог уметника, ако не нељудски, оно бар изузетно тежак. Већина га извршава уз велике трауме, а понеко не успева да се стида ослободи до краја каријере (живота).

Вратимо се глумцима. Не знам за тежу професију. Ево зашто. Момци, а нарочито девојке које изаберу ово занимање, од почетка пролазе „топлог зеца”. Сукоб са стидом одвија се на психичком и физичком плану, по правилу, потребно је изложити не само своја најдубља осећања него и сопствено тело погледима гомиле из мрака. Оно што је занимљиво – уколико код њих стид није побеђен и само гледалиште се стиди! И супротно, када глумац или глумица рашчисте са собом да је духовно и физичко оголићење нешто што припада уметности а не приватни чин, онда међу гледаоцима нема ни трунке стида, сви то гледају као нешто сасвим уобичајено.

Исто је и са писцима, редитељима, музичарима и осталим уметницима који, иако не директно као глумци, своју интиму и те како износе на милост и немилост публици. Мислим да је њихов свет само на први поглед мање рањив. И они знају да стид представља границу (понављам, природну) коју морају прекорачити. Без тог уласка у минско поље нема ни говора о уметничкој истини.

Треба рећи да се с нечим сличним сусрећу и остали који наступају јавно, од стриптизета, учесника разних „ријалитија” па до, зашто да не, политичара. Сви они прелазе границу коју сам поменуо али, за разлику од уметника, они не превазилазе сопствени стид већ раде на томе да постану – бесрамни. У чему је разлика? У циљу.

Недавно сам чуо за занимљив дијалог који је члан једне политичке партије водио са својим партијски шефом. На питање: „Каква је тренутно наша политичка стратегија?” вођа те партије му је одговорио: „Наша тренутна политика је: Немци иду кроз шуму, а ми се правимо мртви!” Морам признати да је духовито, али, у исто време, и бесрамно. Али то је оно што је у оквирима политичке борбе скоро легитимно. За разлику од уметничког стваралаштва у коме су претварање, лаж и манипулација искључени већ по дефиницији.

Да се одмах разумемо. Ликови које глумац игра могу бити лажови и лицемери, али циљ уметничког дела је да то разоткрије и покаже у правом светлу. Неко игра покварењака, али, у исто време, открива право стање ствари, шта се дешава у души Ричарда Трећег, на пример. Политичари (као и остали „ријалити” јунаци) крију праву истину, то им је посао. Њихови наступи су управо супротни уметничким, они се представљају као добри, угрожени, симпатични, шта све не, ñâå време кријући своје право лице.

У последње време, „ријалити” који је у моди могао би се назвати полиграфска истина. Постоји, дакле, машина која ће нам показати да ли неко лаже или не. Једино што нико од нас обичних људи нема прилике да баци поглед на ту справу, да присуствује испитивању, чује питања која се постављају и погледа резултате полиграфа. Све је на „часна реч и миле ми мајке”. Односно, верујте нам, зар не видите како смо поштени! Маскирани полицајци са дугим цевима у рукама, који глуме декор иза политичара, имају задатак да нам олакшају да поверујемо машини.

Ова прича о стварном и намештеном могла би се завршити једном анегдотом из глумачког живота. Пре снимања централне сцене мучења у филму „Маратонац” жртва злостављања Дастин Хофман изашао је из студија и вратио се после неколико минута поштено ознојен. Његов партнер, сер Лоренс Оливије, који је играо улогу нацистичког мучитеља, упитао га је где је био. „Трчао сам око студија”. „Зашто”, интересовао се Оливије. „Па, да бих био задихан”, одговорио је Хофман. „А зашто нисте пробали да то одглумите”, било је последње, злурадо питање старог лисца.

Редитељ

Коментари8
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.
This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.