Забрана растурања штампе није за општинске судове

Радна верзија Закона о уређењу судова, коју је припремила радна група Министарства правде, предвиђа да убудуће о захтевима за рехабилитацију у првом степену одлучују општински судови. Међу бројним примедбама које је на радни текст изнело Друштво судија Србије налази се и сугестија да би за одлуке о рехабилитацији требало да буде надлежан окружни суд, јер, „с обзиром на значај права о коме се одлучује у овим поступцима, захтева и веће професионално и животно искуство судије”.

– Нема много предмета које се тичу рехабилитације, сада их решава окружни суд и не видимо разлоге да то ради неки други суд – каже Драгана Бољевић, председница Друштва судија Србије.

Она подсећа да су у другим земљама грађани који су страдали због политичких или идеолошких разлога рехабилитовани већ самим доношењем одговарајућих закона. Домаћи закон, међутим, не познаје такав аутоматизам, већ је препустио да суд (окружни) у сваком појединачном случају доноси одлуку. Како у нашем пропису постоје и друге недоречености, судије које решавају захтеве за рехабилитацију, по речима Драгане Бољевић, морају бити веома искусне и имати у виду историјске, политичке и друге околности времена због којих су појединци били прогањани, затварани и лишени разних права. Подразумева се да судије окружних судова имају такво искуство у већој мери него њихове колеге у нижим судовима.

Велико животно и професионално искуство судије, сматрају у Друштву судија, неопходно је и у случајевима када се доноси судска забрана растурања штампе. Аутори радног текста Закона о уређењу судова предлажу да о забрани растурања штампе и ширењу информација средствима јавног информисања у првом степену одлучују општински судови, док у Друштву судија сматрају да би забрана растурања штампе морала бити у надлежности окружних судова. Такве ситуације веома су деликатне, објашњава Бољевић, и тичу се „великог задирања у основне људске слободе и права, међу којима је и право на информисање”.

Европска конвенција о људским правима, као и други међународни стандарди налажу да се у таквим случајевима пажљиво одмерава да ли је интерес јавности да сазна неку информацију јачи од интереса да се она не објави. Такво одлучивање је увек врло деликатно, јер су за евентуалну забрану потребни веома јаки и уверљиви аргументи, а то „подразумева веома искусног судију који неће срљати, нити ће одлуку доносити под притиском”.

Дилеме да ли неки садржај или изговорена реч представљају облик слободе изражавања или клевету и увреду често се решавају на суду. Такви спорови воде се пред општинским судовима и мада је искључена могућност да кривац оде у затвор (сем ако не плати новчану казну), клевета и увреда и даље се сматрају кривичним делима. У многим земљама оне не спадају у кривичну, већ у грађанску материју. Друштво судија предлаже законописцима да би „обичну клевету и увреду требало ставити у надлежност прекршајног суда (и истовремено их декриминализовати)”, док би општински судови одлучивали само ако су клевете и увреде почињене преко медија.

Струковна организација делилаца правде има примедбе и на још нека решења из радне верзије Закона о уређењу судова. Имајући у виду бројност управних спорова, сматрају да један управни суд није довољан и па би, због велике оптерећености, грађани споро остваривали права пред тим судом. Предлажу да се установи мрежа више првостепених управних судова (сваки за подручје више општина), као и један виши управни суд. О радним варијантама овог, али и других правосудних закона своје мишљење ускоро требало би да дају и стручњаци Савета Европе.