Ја и ми

Да ли је једна новинарка унапред жртвована? Знало се да ни три мушка професионалца нису успела да савладају премијера, односно да га приволе да одговара на њихова питања уместо да говори оно што сам хоће. Како се онда очекивало да то постигне Оливера Јовићевић, чији ауторски стил ионако не одликују енергично пропитивање и упорно притискање саговорника да се директно изјасне о питаном?

Ипак, у прошлонедељном „Упитнику” трудила се колико се могло. Вребала је тренутак кад ће да прекине „ток мисли”, то јест вербалну бујицу председника владе. Понављала да још чека битан одговор. Али кад се у самољубивом и хвалисавом заносу лати набрајања резултата свог делања (по сопственом признању са сјајем у очима), Александра Вучића не би могао да заустави, а камоли евентуално полемички уздрма, ни много већи медијски махер.

Управо су медијски махери, „махери” (или мангупи?) били једна од главних медијских тема, посебно у дебатним ТВ емисијама. Какве су намере имали и која су средства користили „Курир”, „Информер” и ТВ Пинк бавећи се претњом „државног удара”? Да ли су помогли или одмогли влади лажним узбунама и подгревањем напетости? Шта су реално постигли у јавности својим улогама или услугама на политичкој сцени? Судећи по исходу, створена је представа која се брзо из драме претворила у фарсу. Изостале су мудрије, спретније и убедљивије „заштитничке” медијске интервенције у корист „угрожене” власти. А управо искуство претходне политичке гарнитуре и њеног председника показује како и из најбоље намере да помогну – медијски саветници, сарадници и извршиоци могу да одмогну па и да упропасте послодавца.

Тако се још једна домаћа афера распршила као мехур од сапунице. И влади и медијима одмах се, међутим, испоставио стварни повод за здушно ангажовање. Конференција ОЕБС-а у Београду нашим министрима (а нарочито министру полиције) добро је дошла да скрајну своје гафове, а телевизијама да покажу оспособљеност за праћење великих међународних скупова. Влади и премијеру стигле су похвале уважених гостију (не само куртоазне), а медијима признање да су политички састанак пратили свеобухватно (не само протоколарно).

Притом се видело да и у медијима има изузетних вредница и радохолика. И протекле седмице испољио је своју завидну радну енергију Зоран Станојевић, коме за вођење припадне сваки додатни посао у ванредним ситуацијама. Па као да му није доста програмских „реформи” које су донели „Око” или „Дневник 3”, ето га сад и у емисији „Тако стоје ствари” – дакле, јутром и вечером, у редовним и посебним приликама... на путу остварења сопствене медијске визије.

Његов уреднички и ауторски ентузијазам наилази вероватно на искрено одобравање колега бар из једног суштинског разлога. Станојевић, наиме, на „прављење” телевизије гледа као на тимски рад и увек ствара шансе да се у екипу укључе и у њој истакну многи други играчи.

Није ли и „прављење” државне политике задатак за више оног „ми” него за оно једно „ја”.