недеља, 20.06.2021. ✝ Верски календар € Курсна листа
РЕАГОВАЊЕ

Нужна је коренита реформа ММФ-а

Светска финансијска институција је постала и политички актер
Вашингтон, седиште ММФ (Фото Танјуг)

У „Политици” је објављен текст г. Боровића „Зашто нам (не) треба ММФ” (16. децембра). Сматрам међутим да су потребне додатне напомене у вези са стварном улогом и начином функционисања ове свакако најутицајније светске финансијске институције.

Познато је да се ММФ, иако му то није посао, често уплиће и у политичке процесе у земљама са којима има склопљене кредитне аранжмане. Тако је постао и политички актер, јер се бави краткорочним и дугорочним структурним реформама привреде и друштва у времену када је криза озбиљна, а новца је све мање. Доктрина ММФ-а базира се на неолиберализму, где се, између осталог, тражи минимум регулаторних функција државе у области привреде. Земљама са дуговима и дефицитима намеће се либерализација трговине, цена, курса националне валуте, камата, страних инвестиција, затим приватизација, смањење јавне потрошње, већа штедња, отпуштање вишка радне снаге, смањење плата у јавном сектору и пензија итд.

У литератури је прихваћен назив да је приступ ММФ-а „монетаристички”. Платни биланс се посматра искључиво као монетарни феномен, где дефицит настаје као резултат неусклађености понуде и тражње новца. Основни рестриктивни монетаристички приступ ММФ-а усмерен је на то како ће задужена земља да враћа дугове, а не занима их развојна компонента и питање запослености.

Добар пример су балтичке земље, које су, следећи рецептуру фонда, морале да драстично смање зараде, а као резултат примењених мера имале су велики пад БДП. Улога ММФ-а, чија политика је у функцији глобалног капитала, јесте да одобрава кредите појединим земљама под условом да прихвате спровођење неолибералне економске доктрине, што се на крају, према оценама многих критичара, своди на политику „економског неоколонијализма”. Највеће користи од оваквог приступа имају велике мултинационалне корпорације и банке, а не грађани земаља које спроводе транзицију. Политика „стезања каиша” коју примењује ММФ већ дужи низ година предмет је разних критика у свету. Амерички економиста, нобеловац професор Џозеф Стиглиц указује да програми штедње и смањења трошкова фонда нису дали позитивне резултате, већ воде паду привредне активности и рецесији. Својим ригидним, једностраним и нефлексибилним приступом, који тражи макроекономску стабилност, а занемарује развој, ММФ је показао да свој кризни модел не прилагођава специфичностима појединих земаља. Познати су примери његових неуспелих програма у Индонезији, Тајланду, Јужној Кореји, Русији, Бразилу, Аргентини, који су овим земљама само погоршали економску ситуацију јер се показало да ММФ више брине о интересу финансијских тржишта него о развоју земље чланице којој треба да помогне.

Од бивших социјалистичких земаља које су прошле транзицију, Словенија, Чешка и Словачка избегле су диктат ММФ-а користећи сопствени модел развоја, док је Русија почела убрзано да се развија када је с фондом прекинула сарадњу. Такође, поједине азијске земље су оствариле високе стопе привредног раста без сарадње са фондом.

ММФ се бори против инфлације, лако прихвата рецесију и пад производње, али занемарује незапосленост и сиромаштво. Његова либерална доктрина наметнута земљама у тешкој економској ситуацији, показала је крупне грешке, па се поставља питање да ли је „уместо ватрогасца постао пироман”. Јасно се показало да ММФ нема више ону улогу у светској привреди коју је имао низ година после Другог светског рата и да систем и институције из Бретон Вудса морају да буду темељно реформисани.

Што се Србије тиче, изгледа да је сарадња са ММФ-ом безусловно нужно зло. Нема сумње да је фонд „стечајни управник” над сваком земљом чланицом у коју дође, а Србија је земља у рецесији и у економској, социјалној и друштвеној кризи, па јој је неопходан ментор попут ММФ-а. Фонд треба да осигура макроекономску стабилност и ојача поверење иностраних инвеститора. Тиме се шаље порука да Србија води одговорну економску политику, а позитиван став ММФ-а директно утиче на процену ризика земље и на услове задужења на међународном финансијском тржишту.

Србија ни убудуће неће моћи без сарадње са ММФ-ом и поред његових великих слабости, јер очигледно није економски довољно јака да сама спроведе нужне реформе, а као дужник има мали маневарски простор да самостално одлучује о рестриктивним мерама које намеће ова институција. Али једностране шаблоне и универзалне „лекове” ММФ-а не треба безрезервно прихватати, јер је пракса показала да је њихово стриктно спровођење доводило до продубљивања кризе, даљег социјалног раслојавања, па и слома привреде.

Научни саветник, редовни члан НДЕС

Коментари11
6c071
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља