Ђоковић – најбољи амбасадор Србије

Новаку Ђоковићу, српском тенисеру и светском шампиону додељено је признање почасног члана Српског народног савеза (СНС) на тениском Мастерс турниру у Синсинатију, држава Охајо, САД, августа, 2015.

Ово саопштавам читаоцима „Политике” са закашњењем од неколико месеци да јавност Србије ипак не би била ускраћена за информацију о односу српске дијаспоре према Ђоковићу, али и великог тенисера према нама „обичним Србима”.

Када је Српски народни савез одлучио да додели почасно признање Ђоковићу, размишљао сам како да дођем до њега и евентуално са њим направим интервју. СНС је и раније покушавао да дође до нашег великана спорта. Како због његових обавеза, тако и због учесталих турнира, то је било веома тешко. Коначно, кад сам прегледао веб-сајт турнира у Синсинатију где је најављено Ђоковићево учешће, дошао сам на идеју да конкуришем за новинарску акредитацију како бих могао да извештавам са турнира.

Представници организатора су тражили више информација о мом новинарском раду и „Американском Србобрану”, званичном органу Српског народног савеза. Рекао сам им да је „Американски Србобран” најстарија српска новина у Америци која излази непрестано од 1906. године; иако мале, веома су угледне новине које се могу наћи и у Конгресној библиотеци у Вашингтону. Није ми било познато колико траје процес новинарске акредитације, али ми је на крају била одобрена. Иако веома узбуђен, био сам свестан да је преда мном још увек дуг пут до сусрета са Ђоковићем. Сви хотели у близини тениског стадиона већ су били резервисани. Међутим, ноћ пред почетак турнира у једном хотелу изненада се појавила слободна соба коју сам одмах резервисао.

Пре него што сам отишао на турнир, послао сам захтев менаџерима АТП-а за интервју са Ђоковићем. Одговорили су ми да таква могућност не постоји, али да могу да присуствујем конференцији за новинаре и да му том приликом поставим питања. У три сата ујутро сео сам у аутобус у Питсбургу и путовао сам осам часова до Синсинатија како бих стигао на време за Ђоковићев тренинг пре почетка меча.

Отишао сам на терен број 15 где је наш тенисер тренирао за свој први меч. Око терена је био велики број његових навијача и обожавалаца. Фотографисао сам га за „Американски Србобран”. За време његовог првог меча, стадион је био препун. Ђоковић је контролисао цео меч против Б. Паире и на крају победио. Конференција за медије је била веома кратка те су он и менаџери АТП-а брзо напуштали салу за новинаре. У том тренутку сам помислио да је СНС четири године покушавао да дође до њега али без успеха. Одједном ми се учинило да постоји шанса за интервју упркос чињеници да сам од АТП менаџера добио негативан одговор. Обратио сам се Ђоковићу на српском језику и питао га да ли би имао времена за један интервју током турнира. Један од АТП менаџера ми је рекао да више не могу да постављам питања, али Ђоковић га је зауставио речима: „Овај човек је из Србије и ја бих желео да га чујем“ и тиме још једном потврдио своју великодушност, и љубазност према својим сународницима.

Објаснио сам Ђоковићу ко сам и одакле долазим и он ми је рекао да дођем следећег дана, када ће после меча имати времена за интервју. Његова једноставност, отвореност и великодушност ме је подсетила шта значи бити поносан Србин.

Сутрадан сам поново пратио Ђоковићев тренинг и меч против Дејвида Гофaна кога је такође победио. На конференцији за штампу седео сам у првом реду. Након конференције на којој је истакао колико је важно бити доследан тенисер и играти увек у садашњем тренутку не дозвољавајући другим мислима да те ометају, Ђоковић је сео поред мене и дао ми кратак интервју. Као најбољег амбасадора Србије, питао сам га о његовом утицају на позитивну слику Србије у свету. Рекао ми је да свако може учинити нешто у складу са својим могућностима. Ако свако чини тако, нашој земљи ће бити боље.

За време интервјуа, његова позитивна енергија, дух и искреност се није могла сакрити када је говорио о Србији и важности очувања српског културног наслеђа. На крају интревјуа захвалио сам му се за његово време и истакао да је Српски народни савез веома захвалан за његов свеукупан рад и допринос и да му зато дедељује признање почасног члана. На повељи Српског народног савеза пише:

„Српски народни савез додељује Новаку Ђоковићу почасно чланство Српског народног савеза за врхунске спортске резултате, хуманитарни рад и позитиван утицај на репутацију Срба у свету. Вашим целокупним радом пробудили сте понос грађана Србије и српске дијаспоре.“

Ђоковић је показао велико узбуђење, захвалност и понос приликом пријема ове почасти српске дијаспоре у Америци и Канади. Истакао је да је за њега велика част што је у друштву Михајла Пупина и Николе Тесле, који су постали почасни председници Српског народног савеза 1929, односно 1935. године. „Чуваћу ову почаст као очи у глави”, рекао је Ђоковић. У име Теслине научне фондације из Филаделфије, поклонио сам му књигу о великом научнику. Од треме и узбуђења мој глас је бивао све слабији док смо се поздрављали. Напустио сам салу за новинаре говорећи себи: „Бог нека благослови овог врхунског спортисту и великог човека.“ А оно што можемо научити из ове приче о Новаку Ђоковићу јесте да сви ми потичемо из истог миљеа без обзира на то да ли смо рођени у Србији или ван ње. Помажући једни другима и чувајући и поштујући своје културно наслеђе можемо постићи немогуће: успех једног Србина је успех свих нас. Ниједан човек не отеловљава ове идеале више од Новака Ђоковића.

Координатор за културу, Српски народни савез – Американски Србобран, Питсбург, САД