Како је Шумановић сликао самог себе

На изложби „Мирослав Краљевић и следбеници” у Спомен-збирци Павла Бељанског која представља врхунска дела хрватског сликарства прве половине 20. века из Модерне галерије у Загребу, представљени су и аутопортрети Саве Шумановића.

Сава Шумановић, школован у Загребу и присутан на тамошњој уметничкој сцени током двадесетих година, у свом опусу је прихватио Краљевићеве утицаје, али је био заслужан и за њихову трансформацију. Тако је постао и нови узор хрватским сликарима захваљујући разумевању и преношењу начела Лотовог посткубизма. На „Аутопoртрету” (1925) из загребачке Модерне галерије и аутопортрету насликаном у оквиру композиције „Доручак на трави” (1927) из Спомен-збирке Павла Бељанског, Шумановић је посткубистичком формалном редукцијом истовремено сводио облике и наглашавао унутрашњи израз. У оба случаја реч је о саморепрезентацији уметника као сликара пред штафелајем, али акценат није на додацима који дефинишу професију и статус портретисаног, већ на метафизичкој димензији слике. Упоређен са „Аутопортретом” из 1925. године, лик Саве Шумановића на слици „Доручак на трави” доживео је важну промену која није само стилске природе: насупрот строгом, намргођеном изгледу готово вибрирајуће напетости на две године ранијој представи, овде видимо смиреног, задовољног ствараоца у друштву својих креација. Уметник као да је пронашао лични мир у нестварном свету уметности, окружен женским фигурама.

Сава Шумановић „Доручак на трави”, 1927.

Сликом „Доручак на трави” (1927), једним од кључних експоната из колекције Павла Бељанског и антологијским делом националне модерне уметности, Сава Шумановић је резимирао најзначајније елементе свог сликарског развоја у трећој деценији 20. века. На њој су остали присутни елементи Лотовог посткубизма и естетике „повратка реду“ са почетка двадесетих, приметни на уметниковом аутопортрету и одевеној женској фигури с десне стране. То је дело на којем колористичка експресија достиже прву праву експлозију, која је потом варирана и развијана до врхунца у шидском периоду. Поврх свега, она је са три имагинарне женске фигуре на десној страни композиције најавила серију чаробних женских ликова, „шидских купачица“ – Шидијанки, које уметник готово опсесивно слика током тридесетих година у Шиду. Слика је рађена у „ведром тону“, како објашњава сâм уметник поводом дела насталих за време другог боравка у Паризу.