петак, 18.06.2021. ✝ Верски календар € Курсна листа
Данас у Културном додатку

Слободан Гиша Богуновић: Политика Save or Delete ?

Као једина наша институција тог трајања, која сједињује начела информисања и културе, „Политика” напросто не иде у исти фолдер с медијима који приватизовани стреловито тону до таблоида, ТВ ријалитија, радио-плејлиста или катанчења, па је повлачење државе израз феноменолошке, сада већ епохалне,површности и брзоплетости

Сваки путник интернетом доживео је оно искуство нежељене каузалности, скоковитости и рачвања, ону готово чулну заводљивост логиком линка. Једним кликом, рецимо, отворим вест коју муњевито прекрије реклама, а њено „затвори” одведе ме на страницу о десет најгорих фејслифтинга. Онда из радозналости погледам фотографије унесрећених лица. Уз њих је упутство како остати младолик без хируршког ножа, како зарадити новац по препорукама власника Ферарија, који позива на чет, док уједно трепће иконица електронског казина.

А где је она вест? Изгубила се у мутљагу жељеног и нежељеног, у међувремену телефонски увезала с мејловима, порукама непознатих „пријатеља”, уплела се у обавештења кад су приступили Вајберу, шта су објавили на Фејсбуку, у крајњу дисперзију и луталаштво. Па кад се оној вести уз доста воље и вратим, читам је нехајно и већ тражим другу. Прелећем уверен да дохватам суштину, а заправо ниподаштавам и у брзини скрнавим. Мисао ми је крхка јер ми је и ум ремапиран.

Заправо, што ми је телефон паметнији, то постајем глупљи, на начин који је у своме есеју Is Google making us stupid? и књизи The Shallows, описао НиколасКар.

„Некада сам умео да зароним у море речи, сада јездим површином на скутеру”, написао је он. Можда зато што бих, као пажљив читалац само једне странице, био лош потрошач: број кликова није мера разумевања већ нечије зараде. Овај чланак, као и друге у Културном додатку, нећете наћи на нету, што није јемство њихове вредности, али јесте врста уздања у културу одштампане странице и опстанак изворног читалачког искуства.Таква вера одржала је Политику још од када су вести у њену редакцију пристизале телефоном и телеграфом – „жицом која пева”, па све до данашње бујице информација у сајбер-простору.

Штавише, нестална штампарска боја отиснута на пропадљивом рото-папиру материјализовала је јединствени новински комплекс између Македонске,Цетињске и Булевара деспота Стефана.

На члановима владе је бреме историјске одговорности дарасплету „Политикин” чвор, не препуштајући је недостојнимвласницима, што је могуће уколико је трајно заштитепосебним законом – Законом о „Политици”

Дом Политике у Македонској 31 из 1921. био је архитектонски израз пословног и породичног суживота – редакцијом и администрацијом на првом, становима власника и уредника листа на вишим спратовима, сутереном који је потресала штампарска ротација. Када је 1968. до ње довршен и облакодер, то је био ступањ више у опредмећењу идеје штампе, врхунац овдашње ере „спорих медија”, линеарног читања, Гутенбергове галаксије. Фасадна завеса, издужена попут новинских стубаца над колонадом у повученом приземљу, с Политикином фирмом у Рибникаревом верзалу, сва од пресованог профилисаног алуминијума и стакла, симболички и обликовно ослонила се о иконографију штампарства, растере словослагачких сандука и сребрнасти валер оловних плоча.

Седамнаест спратова у споју висинске надмоћи и намене уздигло се у симбол преткибернетичке ере и истакло Политику као господарицу штампаних медија у Југославији, отпремајући на тржиште чак и до милион примерака листова и часописа дневно. Пола века касније, не само Политику већ и њено суседство, захватио је кȏд убрзања и прелетања, својствен метрополама колико и новим медијима.

Новинарски трг из времена офлајн свакодневице, којем су гравитирали њени новинари и они Радио Београда, Новости, данас је препуштен транзиту, догађајима се испразнио, па осим на аутобуским станицама пешак, ни не налази разлог задржавању. Уместо окупљалишта стварних, а не виртуелних група, јавних простора где су се размењивале и коментарисале вести, стоје напуштена приземља, хипердрогерије и један суши бар где се новине не читају. И сам конотатум трга – „новинари”, све је неодређенији, читав позив је, заправо, у прелазу из старог у ново, на проби времена. Како се новинарство расејало по дигиталним платформама, вести струје бесплатно, сваки веб-корисник постао је несуђени њихов преносилац и тумач, колумниста и блогер, одговорни уредник, па ће ускоро сви они надбројити саме читаоце.

Старе медије у „тврдим” и за своју сврху данас гломазним здањима Радио Београда и Политике, у себе је емулирао интернет као универзални медиј, темељиту писану и изговорену реч престигли су твитерашки кратеж и брзореки говорници, чланке и есеје – текстони и емотикони, а све их је засенио иконички свет.

Над Политиком се надвила несита сила дужништва, претња да ће од ње, Новинарског трга, а и самих новинара, све бројнијих на тржишту рада, остати тек име. Oна сама насилно је раздељена у фирму „мајку” и „ћерку” неекономски удвојених интереса и послова, замршене управљачке структуре, док је њен други највећи власник тек ослобођен наногвице.

Простор међуратне редакције, подруми њених старих штампарија, као и зграда администрације, утварно су празни, те јој следи година судских решења из Есена, расплет јагме између медијских могула из полицијских архива, банкара и политички заинтересованих бизнисмена – судбоносни Save or Delete.

Темељиту писану и изговорену реч престигли су твитерашки кратеж и брзореки говорници, чланке и есеје – текстони и емотикони, а све их је засенио иконички свет

Да ствари буду сложеније, као мислима на нету, као трговима у граду, тако је оно прелетање завладало и државом, па својим „повлачењем из медија” ову ситуацију несрећно решава, кадра да по слову медијског закона, као простим кликом, препусти стихији оно мало континуитета, уљудности, писмености и озбиљности, који су се, упркос свему, некако одржали. Као једина наша институција тог трајања, која сједињује начела информисања и културе, Политика напросто не иде у исти фолдер с медијима који приватизовани стреловито тону до таблоида, ТВ ријалитија, радио-плејлиста или катанчења, па је повлачење државе израз феноменолошке, сада већ епохалне површности и брзоплетости.

Ово и стога што је, изгледа, наивно веровати чак и у образованост, а камоли просвећеност будућег власника Политике, а још мање или нимало у некакву професионалну етику ванстраначког начела и еквидистанце према власти и опозицији, који би надјачавали његов или ко зна чији интерес. 

Уместо да преко тога журно пређе, држава је дужна да учини супротно: Застане и, у складу са најбољом традицијом Политике, нормативно уреди начин будућег деловања и управљања предузећем, чији је и даље највећи власник. Ово не налаже само државотворни значај Политике, већ стварна могућност њеног опстанка у економски оправданом оквиру обједињеног средњег предузећа, зашто не и као јавног сервиса који би се развијао у нужној комплементарности „брзог” и „спорог” медија, а чувао друштво од најезде сензационалистичког писања и плитког и површног читања. 

На члановима владе је бреме историјске одговорности да расплету Политикин чвор, не препуштајући је недостојним власницима, што је могуће уколико је трајно заштите посебним законом – Законом о Политици.

За то време, међутим, ваљало би некако извести да за министра културе и  информисања статус хиперлинкова као што су култура и бизнис, препорукеиз Брисела и сл., буде привремено неактиван. 

Коментари0
1f0b5
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља