Лажемо се милозвучним језиком дипломатије

Премијера представе „Туђе срце или позоришни трактат о граници” према драмском предлошку Биљане Србљановић у Мустафићевој режији биће изведена сутра увече у САРТР-у у Сарајеву, а у продукцији удружења „АРТ ХУБ” Центра за истраживање и подстицање извођачких уметности из Сарајева. После сарајевске премијере представа ће гостовати у Београду, Приштини, Бањалуци, Мостару, Тузли, Зеници, Приједору. У глумачкој екипи су: Албан Укај, Јелена Кордић Курет, Арменд Смајли, Адриана Матоши и Јусуф Бркић.

– Рад са Биљаном Србљановић је увек велики позоришни изазов, мени изузетно важан. Позоришни процеси по тексту који пише Биљана извлаче из мене оно најбоље и најдубље, емотивно и имагинарно, оплемењују све актере. Када сам добио позив да за независну позоришну продукцију радим нову представу на занимљиву и провокативну тему, тражио сам писца који ће оштро, критички и духовито писати из лабораторијског процеса кроз разговоре, интервјуе и истраживање докумената како би направили позоришни текст, структуру која је ницала на пробама. За такав подухват морате бирати духовне сроднике са којима делите своја етичка и естетска уверења, тако да је мој избор био природан. Од писца па до глумаца и свих аутора у овој позоришној авантури, каже за „Политику” Дино Мустафић.

„Туђе срце или позоришни трактат о граници”, заправо је документарно-исповедна представа. Ево о чему овога пута уметнички двојац Србљановић – Мустафић проговара на сцени, односно који феномен рашчлањује и зашто:

– Наша представа се бави феноменом граница и полази од тога да ниједно друштво, ниједна држава неће моћи спречити да будемо међу онима који су нам слични и драги, без обзира на то одакле долазе и којим језиком говоре. Ово је представа која жели да сруши границе међу нама, јер много више нас у нашој историји спаја и чини сличним. Политичком ентитету су потребне границе, другим речима разликовање између оних који су његови грађани и оних који то нису. Међутим, та политичка перспектива ипак није неусагласива са универзалним и хуманистичким ставом да се буде гостољубив и великодушан, милосрдан према странцима и несрећницима који траже своју срећу и људска права на живот и рад. Ово није утопистичка или идеалистичка слика света, већ цивилизацијска ствар која би могла бити наша будућност ако превазиђемо страх од другог и отворимо своје границе, личне и политичке, тврди Мустафић и додаје:

– Добро познајем глумачку сцену на Балкану, радио сам више представа са албанским глумцима, чак и врло сличне независне продукције попут „Патриотик Хипермаркета” по текстовима Миње Богавац и Јетона Незираја, билингвалне представе у Београду, која је отварала врло трауматична и болна питања наслеђене прошлости између етничких заједница Срба и Албанаца. Ни тада, као ни сада, то нисам доживљавао као неку своју мисију, већ људску потребу да отворимо дијалог, поставимо неугодна питања, дођемо до истине која нас може променити. Ту видим есенцију позоришног ангажмана и смисла живота који је посвећен уметности.

„Туђе срце или позоришни трактат о граници”, проговара о осећају понижења и изолованости суспензијом кретања…Докле смо дошли у изградњи добросуседских односа на Балкану? Ево какво је Мустафићево лично искуство будући да режира и гостујете широм региона:
– Балкански народи ми се увек чине као да су спремни да јурну једни на друге. Граница је за њих одбрана од наших суседа – непријатеља и моје искуство је да сам спознао и остале границе у срцима људи на Балкану: мржњу, нетолеранцију, предрасуде, вољу за супремацијом. Те границе су опасне, непремостиве, оне су између осталог узрок последњих балканских ратова у Југославији, на крају 20. века. Оне су и данас у сржи наших неспоразума и сукоба. Демократија на Балкану даје легитимитет политици загађеној мржњом, нетолеранцијом, предрасудама и глупостима спрам других и другачијих. Процеси ЕУ интеграција неће нас еманциповати, јер лажемо милозвучним језиком дипломатије, а у реалној политици се ништа не мења, чак се враћамо духом у кобне 90. Сви су протагонисти, генератори мржње опет на политичкој сцени, каже наш саговорник и гласно размишља о томе колико нас границе спутавају и да ли је могуће избрисати их:

„Европски политичари данас се више баве дизањем царинских и административних баријера, њиховим последицама или разноразним бирократским прописима, губећи из вида европски пројекат да се истакне и ојача њен културни идентитет, пошто је култура, уз економију и правно-политичке институције, постала трећи стуб европске грађевине. Проучавали смо феномен границе у друштвима која су погођена страхом, као и оним друштвима која су прожета озлојеђеношћу. Границе затварају друштва, граде однос супарништва и конфронтације, потхрањују бивша и садашња понижења, наводе их још на насилније и очајничкије потезе. Балкан није могуће као ни Европу чврсто омеђити, ниједна другост није сувишна страна већ део културног идентитета и плурализма”, каже Мустафић.