Церак виногради – насеље као културно добро

Пожутели лист последњег цера посеченог на Цераку, пре 37 година, урамљен у стаклу, чувају у бироу Института за архитектуру и урбанизам Србије (ИАУС). Подсећа их на подвиг према којем пројектантско време деле на пре и после Церак винограда. За тај стамбени комплекс 1981. године добили су Октобарску награду Београда, 1993. Велику награду Савеза архитеката Србије за животно дело, а за вртић „Плава птица”, саграђен пре три године, и Априлску награду. Ако то насеље 2016. Влада Србије прогласи културним добром, за архитекте брачни пар Миленију и Дарка Марушића и Недељка Боровницу биће то вишња на торти. За око 15.000 житеља Церак винограда била би то још једна прилика да се похвале – постаће становници првог стамбеног комплекса изграђеног после Другог светског рата који је заштићен у Београду, али имаће и обавезу више – аутентични изглед насеља мораће да чувају.   

На божићно јутро 1979. војни камион натоварен столовима из Института за архитектуру и урбанизам паркирао се у градилишни камп на Цераку. На ледину од 92 хектара искрцали су се и аутори стамбеног комплекса Миленија и Дарко Марушић, и Недељко Боровница, победници позивног југословенског урбанистичко-архитектонског конкурса расписаног две године раније. Тај крај света удаљен десетак километара од центра Београда све до 1988. године био је њихов, али и дом за тим од 50 инжењера. Винограде на месту церове шуме за девет и по година заменио је комплекс од 67 објеката и 3.650 станова омеђен улицама Кнеза Вишеслава, пилота Михајла Петровића, Јабланичком, Космајском и Ибарском магистралом.

– Градилишни камп имао је грејање, мензу, подови у баракама били су олајисани. У њему смо славили Нове године, рођендане, радили смо викендима, јер комплекс је морао да буде завршен јуче. Кроз прозор бараке додавали смо цртеже и гледали како они постају зидови. Рушили смо када се није зидало према пројекту. У то време реч архитекте била је последња – присећа се Миленија Марушић.

Сваког понедељка у седам сати на градилиште је долазио Живорад Ковачевић, тадашњи градоначелник Београда. Чекали су га извештаји. Шта је изграђено, који материјали су уграђени, разговарало се о проблемима. Посматрао је како се нижу троспратне и шестоспратне зграде од монтажних елемената сложених на индустријски начин (тзв. Жежељ). Фасаде од црвене и жуте опеке, а уместо равних бетонских плоча кровови насеља били су коси.

– Посебан изазов била је конфигурација терена. Висинска разлика између Улице кнеза Вишеслава и Ибарског пута је 60 метара. На највишој тачки у Кнеза Вишеслава поглед пуца до Авалског торња, а низ падину видите крошње дрвећа на Ади Циганлији, новобеоградске блокове и Бежанијску косу. Зато су куће на Цераку распоређене тако да се повијају по терену – објашњава Миленија.

Први станари новог „градића на брду” стигли су 1981. Дочекани су светски: војна музика, трибине окићене југословенском заставом, у публици председник општине, министар одбране, представници инвеститора, извођача радова...

Октобарска награда за архитектуру 1981. отвара нову еру за Церак винограде. „Политика” те године пише како Новобеограђани желе да мењају стан за Церак, становници Црвеног крста такође. А житељи Церака 1 свакодневно траже савете од аутора комплекса које цвеће да посаде у жардињерама, доносе песме и цртеже о насељу. Пристижу и будући станари Церака 2, али најпре у троспратни опитно-изложбени центар.

– Осим података и цртежа са решењима станова за Церак 2, у центру су изграђени најмањи и највећи стан са намештајем и опремом које је наше тржиште тада нудило. На том објекту примењен је и експеримент соларне енергије: уграђени су колектори за загревање воде на крову и пројектовани зидови за загревање просторија. Зграда је била и командни центар за кабловску телевизију која је почетком осамдесетих година прошлог века први пут уведена у Београду – каже ауторка насеља.

До 1987. године Церак виногради имали су око 12.000 житеља и бројне садржаје: Војномедицински центар, предшколску установу, ОШ „Уједињене нације”, самопослугу, месну заједницу, паркове и улице са називима засађеног дрвећа: кедрова, липа, бреза, црвених храстова... Све то видела је и Раиса Горбачов која је са супругом и последњим председником СССР-а Михаилом 1988. била у посети тадашњој Југославији.

– Допали су јој се Церак виногради, али највише су је одушевила деца која су је дочекала – каже Миленија.

Марушићи су тада могли да напусте своје ремек-дело, али не и да прекину контакте са станарима. И данас их одржавају. Да није тако, не би спречили један покушај надоградње. Бесплатно су урадили на десетине пројеката адаптације станова. Успели су да осујете проширење Видиковачке пијаце у насеље, ниједан киоск тамо није подигнут последње три деценије. Понудили су типски пројекат застакљивања лођа, али због бирократских препрека он никада није заживео. На папиру је остао и пројекат 1.000 повртарских башта са стазама и спортски центар.

----------------------------------

Церак 1

Команда одбране Београда и Београдска заједница становања – инвеститор

„Напред” – главни извођач

1978–1980 – пројектовање насеља – ИАУС

1979–1984 – градња комплекса

57,5 – хектара површина

2.500 – станова

42 – стамбена објекта

--------------------------------------------------------

Церак 2

Команда одбране града Београда – инвеститор

„Напред”, „7. јули”, „Хидротехника” – извођачи

1980–1983 – пројектовање насеља – ИАУС

1983–1987 – градња комплекса

35 – хектара површина

1.150 – станова

25 – стамбених зграда

-----------------------------------------------------

Ауторска архитектура

Реч предлагача – градског Завода за заштиту споменика културе – да Церак виногради (Церак 1 и 2) постане културно добро – просторна културно-историјска целина:

„Насеље Церак Виногради је први савремени стамбени комплекс у Београду који је у процедури за проглашење за културно добро.

Основна вредност насеља Церак Виногради је свеукупна интеграција природног окружења, физичке структуре и живота у њему, што је у методолошком смислу представљало новину у домаћој градитељској пракси седамдесетих година 20. века. Планирани елементи суседства, пешачке улице, усмеравање становника ка заједничким просторима (парк, јавни објекти, јавни простори) реализовани су у овом насељу на начин јединствен у нашој средини. Насеље одликује ауторска архитектура и може се упоредити са другим историјским целинама у Београду попут Косанчићевог венца и Котеж Неимара по амбијенталном карактеру што представља основ за његову заштиту.”