Уторак, 31.01.2023. ✝ Верски календар € Курсна листа

Плагијат између рупе у закону и главе у песку

Није само Универзитет незаинтересован да реши спорне случајеве плагијата, већ забрињава и незаинтересованост јавности када медији открију такав случај. Та иста јавност нагло се буди оног момента када се за плагијат оптужни неко од политичара
(Фото Д. Јевремовић)

Сенат Универзитета у Београду имао је шансу да пред крај прошле године коначно регулише проблем плагијата, барем на најстаријем и највећем државном универзитету у Србији, али су професори одлучили да „врућ кромпир” по ко зна који пут одложе за неки други пут.

На последњој седници Сената на дневном реду се нашла три документа којим би се коначно премостио овај „правни вакуум”– Правилник о поступку утврђивања плагирања, аутоплагирања, измишљања резултата и кривотворења, Кодекс професионалне етике и Правилник о поступку припреме и условима за одбрану докторске дисертације. Расправа о њима одложена је за седницу у фебруару. Додуше, усвојен је Правилник о дисциплинској одговорности студената, којим се по први пут и плагијат наводи као прекршај. Професори су очигледно проценили да је лакше кренути од студената, него да се обрачунају са „мангупима у сопственим редовима”.

Није само Универзитет незаинтересован да реши спорне случајеве по факултетима, о којима сазнајемо пре свега од студената, већ забрињава и незаинтересованост јавности када медији открију такав случај. Та иста јавност, нагло се буди и постаје врло заинтересована оног момента када се на „оптуженичкој клупи” нађе неко познато име, пре свега из скупштинских клупа или владиних кабинета.

Утисак да је јавност заинтересована да се проблем плагијата уреди и реши само када су у питању политичари, дели и министар просвете проф. др Срђан Вербић.

– Мислим да је то логично, да је јавност више заинтересована за плагијате министара или људи чије име зна. Јавност пре свега интересују скандали – каже министар Вербић.

У Србији не постоји закон у којем се изричито наводи шта се сматра плагијатом и ко је задужен да се бави овим проблемом.

У правном вакууму, факултети се сналазе на различите начине, гледајући пре свега искуства страних универзитета: неки користе софтвере за откривање плагијата, други се ослањају на поштење будућих академских грађана. На неким факултетима студенти потписују изјаву о академској честитости, у којој се наводи да „предају писани рад који је резултат искључиво његовог личног рада, да се темељи на његовим истраживањима и да се ослања на наведену литературу”.

– Овај посао би морао да ради Универзитет, онако како је то и у другим земљама. Сада је све потпуно ван контроле, нарочито на приватним факултетима. Данас се може докторирати на било чему, чак и на програму који није акредитован. Нико не утврђује процедуру, не постоји систем, сем ако нисте инаџија, па кренете сами да чачкате – каже за „Политику” др Коста Андрејевић, оснивач Задужбине Андрејевић, професор који сам, већ пуних 20 година обавља посао државе. Он је на једном месту прикупљао податке о свим магистарским и докторским дисертацијама у Србији, а најбоље Задужбина и објављује, као вид подршке младим научницима.

– У бившој Југославији није било много случајева оспоравања докторских теза, а у Србији се не сећам да је нечији рад јавно поништен. Данас имамо инфлацију докторских радова који су научно све „тањи” – нема методологије, нема истраживања, али зато има много преписивања. Неки од њих чак нису ни много писмени па да прераде и препричају својим речима, већ преписују читаве странице – каже професор Андрејевић, који је када се навршило 100 година Универзитета престао да прикупља податке због недостатка помоћи државе.

На универзитетима у свету већ одавно се плагијат сматра једним од најтежих академских прекршаја који значи губитак индекса, дипломе, посла и угледа. Знају то и професори и политичари и понашају се онако како им налаже кодекс части и закон. Анет Шаван, бивша немачка министарка образовања је знала шта јој ваља чинити када је Универзитет у Диселдорфу њену тезу огласио неважећом. Наши професори и доктори наука уместо храброг личног чина, радије бирају тактику „заривања главе у песак”. А што и не би, када таква тактика, без законски регулисаних одредби, већ годинама даје најбоље резултате.

Случај професорке Лидије Раденовић

Колики отпор постоји на Универзитету да се сумње у вези са плагијатима брзо реше, улуструје случај са Биолошког факултета, о коме је „Политика” прва писала пре годину дана, а чији се расплет не назире. Покушали смо у неколико наврата да сазнамо докле се стигло са овим случајем који је по пријави руководства факултета стигао до Одбора за професионалну етику Универзитета, међутим, нисмо могли да добијемо ни основну информацију.

Наиме, декански колегијум Биолошког факултета, док је на његовом челу била проф. др Јелена Кнежевић-Вукчевић, пред Универзитетом у Београду покренуо је процедуру због сумње да постоји „етички проблем у наставничком раду др Лидије Раденовић”.

Реч је о професорки која предаје Физиологију животиња и човека, научнику и истраживачу А1 категорије каквих има само неколико процената у Србији, високог индекса цитираности у међународним часописима и чланици бројних европских друштава и одбора.

Према документу до којег је „Политика” дошла, угледној професорки се на терет ставља то што су колеге, које су анализирале њен рад, у 48 радова објављених до избора у редовног професора уочили бројне неправилности (конгресна саопштења приказана као радови, мењани наслови и резултати истраживања…), да њен научни опус садржи плагиране радове и велики број аутоплагијата…

О овом случају, нико није био расположен да говори именом и презименом. Професор који је инсистирао на анонимности нам је рекао да читава прича има и другу страну и да, наиме, завидне колеге професорки подмећу већ доста дуго на српској научној сцени, а сада се то проширило и у међународним институцијама, јер је професорка неко ко ће одлучивати о добитницима средстава у оквиру ЕУ програма Марија Склодовска – Кири и „Хоризонт 2020”, чији је буџет за усавршавање доктора наука већи од шест милијарди евра. 

Коментари5
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.
This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.