Раде Марковић ми је био учитељ, али не само глуме

Позоришни и филмски глумац Срђан Тимаров (39), стални члан Југословенског драмског позоришта, игра у чак 12 представа у београдским позориштима. Међу њима и у „Уносном месту” за коју је добио Стеријину награду. Ову представу у режији Егона Савина, по делу руског класика Александра Островског, Тимаров игра већ другу сезону у свом позоришту, на сцени „Љуба Тадић”. Уз њега су и великани глуме: Предраг Ејдус, Бранислав Лечић, Јелисавета Саблић...

Рођен је у Београду, а глуму је завршио на Академији уметности у Новом Саду. Баш његову класу водио је Раде Марковић, један од највећих српских глумаца свих времена.

Из брака с новинарком РТС-а и вршњакињом Наташом Миљковић има сина Лазара (6).

Шта је пресудило да постанете глумац?

Рука судбине. Од мог првог учешћа у некој позоришној представи прошло је тридесетак година. На сцену сам изашао као живахни малишан у деветој години. Моја мајка Клара Мандић, стоматолог, док сам био на часу музике чекала ме је у позоришном бифеу. Ту ме је видео редитељ Егон Савин и ангажовао за улогу детета у представи „Свети Георгије убија аждаху”. Тако је он мој позоришни отац. После тога сам играо у више његових представа. А резултат тога – Раде Марковић ме је изабрао у своју класу.

Чему вас је посебно научио Раде Марковић?

Сусрет с њим је један од најзначајнијих у мом животу. Прво смо били професор и студент, затим колеге, а онда смо, усуђујем се то да кажем, постали пријатељи. Редовно смо се дружили до његовог краја, 10. септембра 2010. године. Био ми је учитељ не само у глуми, већ и у животу. Ишао сам код њега по „компас” у разним сегментима свог живота. Био је мој оријентир уз кога сам се формирао. На последњој премијери на којој ме је гледао одао ми је највеће признање. Рекао је: „Много ме подсећаш на мене кад сам био млад глумац.” А његов животни савет ми је био: „Бацај се главачке у све!”

Чему вас сад уче Савин и други редитељи?

Сарадњи. Уз добре редитеље се развијам, напредујем, стасавам. Имао сам много среће да радим са најбољима. Кад ме позову, увек имам исто питање: „Зашто баш ја?” Желим да знам шта хоће од мене. Та несебична размена мишљења ми је драгоцена у животним односима, па, наравно, и у глуми, јер морам да знам у ком смеру свако од нас иде да би представа, или живот, имали своју целину.

Шта вам је пресудно у глуми...

Пресудно је то што ме глума фасцинира и што је она моја велика љубав. А она ми је, кад се за то стекну околности, велика магија. Она је моја пасија. Даје ми смисао живота, јер без ње живот би ми био бљутав.

... а шта у животу?

Наравно, љубав према глуми не упоређујем са љубавима према најближим особама у животу. То је нешто посебно. Уживам у животу с најближима, јер је леп сам по себи. Искрено га волим и захвалан сам му због свега што ми нуди и даје.

Како се односите према шарму и лепоти?

Лепота је неминовно диктат времена, а шарм, ипак, остаје заувек и он је божји дар. Али, и лепота и шарм су озбиљни наркотици, односно привлачне силе у животу свакога од нас. Шарм је поготово неодољив, а лепота је чак постала терор овог времена, јер ствари никад нису биле савршеније и лепше, али људска душа иде у супротном смеру. Лепота је веома добро гориво за сваки напредак у животу.

На који начин показујете љубав?

Мушко-женска љубав се најбоље види и осети у погледу и додиру, а доказује у делима. Показујем је најискреније и најбоље што умем. Али, то је, у ствари, питање за оне које сам волео и које волим. Једино тако умем, а они би требало да суде на шта то личи. Раде Марковић би на то питање казао: „Љубав је једина струја у нашим животима. Све остало је мрак.”

Како се опходите према новцу и женама?

У овом овако скројеном свету желео бих да га имам довољно да не мислим на њега, а не да ме оптерећује. Нисам неки алав човек да тражим не знам шта. Шекспир је на ову тему рекао: „Увек би требало имати меру за меру”, па и кад је реч о женама, јер оне могу да буду највећа инспирација, али и највећи пакао за човека.

Како прихватате удварање жене?

Томе се дивим и то посебно поштујем, јер то раде само самоуверене и нормалне жене. Зашто би само мушкарци одлучивали кога би желели. А с друге стране не волим жене које су набациле себи имиџ хладне препотентне неосвојивости. То ми је досадно и смешно.

Ко или шта нема цену?

То је радост мог сина који ће на јесен поћи у школу. Цену немају моја породица, пријатељи, моја пасија којој се страствено предајем, а поврх свега цену немају здравље свих нас и један загрљај.

Чега се плашите?

Имам страх од примитивизма, неваспитања, простаклука и глупости. То ме плаши зато што уз то следе негативна селекција и недобронамерни и нестручни људи који се баве било којим послом. Јер то води свет у потпуни колапс, а то постаје доминантно, посебно код нас.

Како решавате проблеме?

Ништа на силу и по сваку цену. Умем да чекам.

Где се одмарате?

Нисам рођен за зимску климу. Одмарам се тамо где је топло. Можда је то и генетика. Мој отац Ђорђе, који није подносио зиму, имао је обичај да каже: „Ко мора да носи зимски капут, није успео у животу.”

Које место вам је рај на земљи?

Осећам се као у рају кад добијам осмех, спокој и загрљај. А у буквалном смислу има неколико места која ми дају утисак да сам стварно у рају. То су Хвар из мог детињства, други је Бали, а треће је острво Аморгос у Грчкој које сам открио прошлог лета.