Шта је пропуштено на изложби „Руска авангарда”

Велики је догађај да једна изложба руске авангардне уметности гостује у Београду после много деценија. О томе сведочи и многобројна публика која с видним интересовањем обилази Старо здање Музеја историје Југославије. Укључена су дела познатих уметника али никад виђених радова, као и дела стваралаца које историја уметности мало познаје, што би се могло сматрати посебно интересантном чињеницом јер се тако указује на широку културну сцену коју је обухватала руска авангарда, на могућност даљих истраживања, открића и нових закључака. Истина, има и радова који се тешко уклапају у категорију авангарде.

Уз пет руских институција из Јарославља, Ивановског музеја и Царицина, и београдски Народни музеј је прикључио изложби једанаест дела из својих колекција: поред репрезентативне скулпто-слике Две жене и две графике Александра Архипенка, ту су три рада Василија Кандинског, четири рада Лазара Ел Лисицког (од чега два изузетно значајна, јединствена дела у комбинованој техници и две графике из серије његовог култног ПРОУН-а), као и једна ретка апстрактна Композиција Љубов Козинцове, супруге Иље Еренбурга, познатог совјетског књижевника и публицисте.

У једној витрини је изложено и неколико бројева часописа Зенит али посетилац не може да установи разлоге због којих су се они нашли на овој изложби. Пропуштена је прилика да се истакну врло плодотворне везе које је двадесетих година прошлог века успоставио Љубомир Мицић, оснивач часописа Зенит и зенитизма, са руским уметницима, пре свега у Берлину и то са поменутим Еренбургом и Ел Лисицким, који су уредили управо онај изложени број Зенита (бр. 17/18 1922) – посебну Руску свеску готово у целини посвећену руској авангарди – ликовној уметности, филму, позоришту, поезији, музици. Ел Лисицки је и аутор насловне странице тог броја Зенита. У њему су објављени, између осталог, „Закони нове уметности” Казимира Маљевича са репродукцијама његовог супрематизма, дела Ел Лисицког, Родченка, Татлина, позоришна инсценација Мејерхољда и др. Није познато да је иједан други часопис у свету посветио руској авангарди такву пажњу и разумевање већ почетком двадесетих година како је то учинио Зенит Љубомира Мицића.

На београдској изложби се могла наћи и богата документација сачувана у Мицићевој заоставштини која се чува у београдском Народном музеју а која сведочи о везама наших и руских авангардних уметника. Тако су посетиоци остали ускраћени да виде писма Кандинског и Ел Лисицког уреднику Зенита, књигу Владимира Мајаковског „Дља голоса” коју је на сасвим нов начин „конструисао“ Ел Лисицки и посветио Мицићу, Зенит бр. 11 из 1922. године, где је на насловној страни, први пут ван Русије, репродукован Татлинов нацрт за Споменик Трећој интернационали, Архипенкову монографију коју је, под називом „Нова пластика”, објавио Мицић у издању Зенита, фотографију Марка и Беле Шагал са посветом Зениту, уметничка дела као што су бахтиновски Шагалов „Аутопортрет с гримасом”, писма и два цртежа Луиса Лозовика, од којих је амблематична Руска црква, две слике и преписку Сержа Шаршуна, нацрте за женску одећу Соње Терк Делоне... Све то постоји у Народном музеју, али не и на изложби. Можда није било довољно простора?

А два рада уметнице руског порекла Јелене Грингове (у европској уметности познате као Хелен Гринхоф), такође из Мицићеве збирке у Народном музеју, сада су изложена у престижном уметничком центру Ширн у Франкфурту на изложби посвећеној женама из круга часописа Дер Штурм. За разлику од Франкфурта, где су два цела зида посвећена уметницама Хелен Гринхоф и Вјери Билер, часопису Зенит и Мицићу, на београдској изложби се наводи само Народни музеј као садашњи власник, без спомена да је реч о десет радова из заоставштине Љубомира Мицића.

Стварајући Зенитову збирку почетком двадесетих година Мицић је веровао у нову, авангардну уметност, у њену вредност и мисију, па је и у најтежим животним условима успео да је сачува у целини. После његове смрти, збирка је припала Народном музеју јер нису нађени наследници. Једини начин да се искаже елементарно поштовање према бившем власнику, или да му се изрази захвалност за пожртвовано чување свих ових важних уметничких дела, било би барем навођење (и) његовог имена.

Култура сећања нас обавезује да памтимо некадашње дародавце чиме негујемо и будуће легаторе. А управо на њиховим вредностима, знању и посвећености почива велики број музејских колекција и код нас и у свету.