Мирослав Лазански: Како сам дошао у Београд

За фудбалски клуб Црвена звезда навијам откад знам за спорт, али прве новине које сам почео редовно да читам још као клинац био је дневни лист „Вјесник”, будући да је „Политике” на киосцима тих педесетих година у Карловцу било врло мало. Касније, у Требињу сам прешао на редовно читање „Политике” и „Илустроване Политике”. Још чувам први број „Илустроване” у колору, с Брижит Бардо на насловној страни.
Године су пролазиле, запослио сам се у новинској кући „Вјесник” у Загребу и тамо стекао статус војнополитичког коментатора. Од првог дана постојања недељног листа „Данас” био сам у тој редакцији, али сам писао и за остала издања куће „Вјесник”, за дневни „Вјесник”, за магазин „Старт”, за недељник „Седам дана”, за „Студио”...
Недељник „Данас” је убрзо постао озбиљна конкуренција београдском НИН-у, сваке недеље „Данас” се штампао у тиражу од 185.000 примерака с ремитендом од највише 12 одсто. Када би ме редакција НИН-а замолила да и за њих нешто напишем, нико у „Данасу” није имао ништа против, напротив главни уредник Јожа Влаховић, који је и сам некада радио у НИН-у, увек ме је у томе подржавао. Почетком осамдесетих година започео сам да једном недељно пишем за „Политику експрес”, имао са суботом колумну „Оружје и свет”. Уредници у Спољној били су Слободан Алексендрић и Петар Мићковић, сарадња је била одлична, а писао сам екавицом. Почео сам чешће да долазим у Београд, најмање једном недељно. Моје писање за београдске новине никоме у Загребу од уредника није тада сметало. Више су били бесни ако неку добру тему објавим у магазину „Старт” него чак и да нешто напишем за НИН.
После првих вишестраначких избора у Хрватској видео сам куда ствари иду, у разговорима са челним људима ЈНА спознао сам да нити имају визију како да сачувају државу и спрече крвопролиће, које се јасно најављивало, нити имају било какву стратегију изласка из кризе у којој се налазила СФРЈ. У лето 1990. уредници „Политике” Драган Пајић и Слободан Лазаревић наговарали су ме да пређем из „Данаса” у „Политику”. У лето 1990. написао сам за „Данас” текст „Хрватска стројница на хрватском рамену”, где сам полемисао с Туђмановим тезама како ЈНА није војска и хрватског народа. Редакција је тај текст пустила, одјек у јавности био је снажан, али сам подвргнут и баражној ватри хрватских националиста. Када сам у „Политици експрес” те јесени 1990. објавио податке како се ватиканска банка укључила у кредитирање набавки оружја за Збор народне гарде Хрватске, напади у жутој штампи постали су свакодневни. Колеге у редакцији „Данаса” нису ми ништа пребацивале, многи су очекивали војни пуч и у том случају добро је имати Лазу у редакцији.
У децембру 1990. имао сам чувени интервју с генералом Вељком Кадијевићем, тадашњим савезним секретаром за народну одбрану СФРЈ. Интервју је наговештавао одлучну акцију ЈНА у циљу заштите територијалног интегритета СФРЈ. Имао сам проблеме у „Данасу” око тог интервјуа, јер су неке колеге хтеле да знају садржај и пре прелома, да би могле да у истом броју одговоре Кадијевићу контраинтервјуом с генералом Мартином Шпегељом, тада министром одбране Хрватске. Одговорити у истом броју није баш новинарски коректно, па сам садржај разговора с генералом Кадијевићем крио до последњег трена. Шпегељ тако није имао прилику да одговори у истом броју, учинио је то тек после седам дана.
Иначе, у најави интервјуа је наглашено да га генерал Кадијевић даје војном коментатору Мирославу Лазанском, а не неким појединим новинама. Како сам ја тада био запослен у „Данасу” природно је да сам га дао својој редакцији, али у договору с кабинетом савезног секретара за народну одбрану интервју је дат и Танјугу. Било је политички јако важно да га објаве сви југословенски медији и сви су га и објавили. Телевизијска обрада тог интервјуа изазвала је касније многе спекулације, а ствар је била једноставна. Генерал Кадијевић није имао концентрацију да све одговоре даје без читања с папира, ТВ камере нису снимале мој разговор с генералом, па се прибегло решењу да нас двојица шетамо парком Белог двора, ја читам питања, а Кадијевићеве одговоре чита спикер из „Застава филма”. Одговори су били исти они који су тада објављени у свим југословенским новинама.
Дан после објављивања тог интервјуа Туђман се на специјалној конференцији за штампу окомио на генерала Кадијевића. Мене није спомињао, „Данас” је продат у 214.000 примерака, а ја сам као једини југословенски новинар отишао у рат „Пустињска олуја”. 
Неколико дана пре тога, један од тада водећих генерала ЈНА рекао ми је онако успут: „Шта се, ви Лазански, секирате и бринете, па ми припадници ЈНА задржаћемо своје позиције и, ако се Југославија распадне, новим националним армијама требаће квалификовани војни кадрови”. Та његова примедба била ми је коначно упозорење да су моји загребачки новинарски дани завршени.
Вративши се из „Пустињске олује” остао сам неколико дана у Београду. Слободан Лазаревић и Драган Пајић одвели су ме код директора „Политике” господина Жике Миновића.
„Хајде да разговарамо као за прелазак фудбалера, шта тражиш за прелазак из ’Данаса’ у ’Политику’”, био је директан господин Миновић.
Тражим стан, негде у Београду морам и да станујем.
И тако је и било, редакција „Политике” ме је по закону о преузимању преузела из куће „Вјесник” и „Данаса” од 6. марта 1991. У „Данасу” и Загребу су ме прво упитали где баш да прелазим у „Политику”, зар нисам могао у неке друге београдске новине? Одговорио сам им да када фудбалери прелазе из Загреба у Београд нико не иде у Партизан или у ОФК, већ само у Црвену звезду. Нису били одушевљени, али су уредници изразили наду да ћу и из Београда понекад нешто написати за њих.
Онда је заратило, „Данас” се убрзо угасио, пре неколико година престао је да постоји и дневни лист „Вјесник” и новинска кућа „Вјесник”. Остала је „Политика” као најстарије, најозбиљније и најутицајније новине на целокупним балканским просторима. „Политика” која траје. А то није лако.