Субота, 21.05.2022. ✝ Верски календар € Курсна листа

Ходољубље кроз живот Зуке Џумхура

„Знате ли ви друже Тито шта је рекла моја мајка Васвија кад сте се ви оженили?” Не знам, рече Тито, а Зуко ће: „Нека у овој држави има неко старији и од Тита!”
Чувена Зукина карикатура објављена у "Политици"

И сада га видим како у омиљеном ђубретарцу Тргом републике одмиче ка рафинирано намештеном стану у Васиној. Некако необично поскакује. Журио је – споро. Животна енергија проткана радозналошћу ерудите убрзавала је Зулфикара карикатуристу. Оријентални ген и севдах су успоравали Зука сликара и путописца.

Био је ретко свој господин. Нештедимице је рабио ум, таленат и тело стичући завидну репутацију једног од највећих боема свог времена и истанчаног хедонисте који је ценио рад, али се противио „тешком раду који само исцрпљује”.

Пун каприца, али неодољиво шармантан. Каткад циничан, али никада увредљив. Све је то, по сопственим речима, остварио самоконтролом свестан да у њему „има зла макар колико и у другим људима”:

„У мени куљају љубомора, завист, подлост, порив за осветом, пропламсаји љуте мржње. Да их не контролишем, имали бисте посла с једним од најлошијих људи које сте икада упознали. Контрола, то је кључна ријеч”.

Волео је да своја знања и искуства – а тога је током живота накупио за богату ризницу – подели посебно са млађима од себе. Често сам долазио код њега кући. Дружељубиви индивидуалац, који је ћерки смислио име Донизада да га нико други не би имао, пигмалионовским стрпљењем ме је, као младог новинара „Политике”, уводио у живот наше инфективне професије.

Несебично би ме повео у кафану представљајући ми Београд који је за мене дотле био тајна. Код Зуке сам упознао и Мому Капора који је у чашама дружења просто упијао мисли, поступке и досетке свог духовног, ликовног па и књиженог оца.

Од његове супруге Везире, ћерке угледне и богате истанбулске породице која и данас тамо има сопствену џамију, упознао сам само – руку. Куцнула би, и кроз једва отворена врата Зуки на тацни протурила шта је тражио. Најчешће кахву. Трудио се да ракију остави за акшам, када сунце почне да пада. Притом се пажљиво чувао да му у том тренутку негде с лустера на рамена не атерира његово омиљено мајмунче Чарли.

Везиру је једном ипак повео на вечеру код Јованке и Тита, који га је заволео због антологијске карикатуре на којој, док се још нису разбуктала информбировска времена, иза Марксових леђа на зиду стоји Стаљинов портрет. Зуко је онако спонтан какав је био, упитао маршала:

„Знате ли ви друже Тито шта је рекла моја мајка Васвија кад сте се ви оженили?” Не знам, рече Тито, а Зуко ће: „Нека у овој држави има неко старији и од Тита!”

Зуко је основну школу и нижу гимназију завршио у Београду, где му је отац радио као имам, а вишу гимназију у Сарајеву 1939. Почео је студије права, али је прешао на ликовну академију и завршио је у класи Петра Добровића.

Професија карикатуристе убацила га је у вирове политике, али је увек бежао на периферију обичних кафана са олајисаним подовима и црвено-белим чаршафима. Обожавао је Аду Циганлију из оних „нецивилизованих”, аласких времена. Толико, да је у „Политици” објавио текст у коме је о Ади написао – све најгоре. „Да не би почели да масовно долазе и упропасте овај рај”, поверио се пријатељима.

Потом се отиснуо на „Ходољубља”, тумарања Блиским истоком и Азијом са којих је „Политици” слао незаборавне репортаже. Када су „Ходољубља” касније преточена у књигу, предговор је, први и једини у свом животу, написао Иво Андрић. „Читајући је, путоваћете по ћудљивом реду вожње, али занимљивим путевима, а за вођу и ненаметљивог тумача имаћете једног уметника жива духа и богатог срца.”

Отворен, увек спреман да о себи каже оно што већина прећуткује, једном приликом је себе објаснио: „Ја цијели живот бјежим, у путовања, у путописе, у сликарство и читање. А бјежим и у алкохол, не кријем то. Ја сам ти чувени бјежач. Бјежим и славим бијег и бјежање. Зато смо и измислили умјетност, да се имамо гдје склонити од тешка живота и још тежег рада”.

Зуко је био посебан, редак оријентални зачин Београда који је истовремено давао укус грађанских слобода и шеретске опуштености асфалта. Али, град се временом урбанизовао преко мере његовог укуса.

Пошто су са уфлеканих кафанских менија почела да нестају његова омиљена јела која је кусао по ашчиницама Истанбула, када је вињак подно његовог мурала на дрвету у „Грмечу” потиснуо ракију, повукао се у мирисни спокој Херцег Новог да би под мимозама, уз домаћу лозу, на „Зукиној столици” гладио све бељу пажљиво тримовану браду и друговао са сликаром Војом Станићем.

После најмање 10.000 карикатура, сценарија за кратке и три играна филма, позоришних сценографија, „Ходољубља” је у последњој деценији живота преселио на сарајевску телевизију.

Вероватно ни сам није знао колико ће обиласци старих џамија и коначења по медресама и хановима од Андалузије до Блиског истока утицати да у себи открије стамболске, турске, муслиманске корене наслеђене из угледне породице улеме из Коњица, у којој је рођен 1920. Тада се у њему пробудила носталгија за минулим временима Босне и Херцеговине, коју је скривао у некој ниши своје душе. Тада се учврстио у уверењу да је у исламу нашао позно уточиште све до смрти 1989. и ђеназе у родном месту на последњи Дан републике који је славила читава Југославија.

Умро је на време, да рахметли себе не би морао да дели, али је доживео да му се остваре речи које је за вакта говорио. „Никада не можеш одстранити своје мане, али никада не смијеш ни престати да их таманиш. А ако си упоран, ако се не предајеш, онда ти се послије деценија савјесног рада може десити и то да у огледалу угледаш неког насмијаног и смиреног себе”.

Коментари8
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.
This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.