петак, 14.05.2021. ✝ Верски календар € Курсна листа
субота, 13.02.2016. у 08:15 Аднан Балта

Лепо је било у Сарајеву 1984.

Четрнаеста зимска олимпијада одржана је у Сарајеву 8–19. фебруара 1984. Паљењем олимпијског пламена бакљом симболично ју је отворила клизачица Санда Дубравчић. Учествовали су такмичари из рекордног броја (49) земаља. Према тврдњи председника Међународног олимпијског комитета Хуана Антонија Самарана, организација је била најбоља од свих претходних. У Сарајеву су се бранили част и образ Југославије.

Све је тада, некако, изгледало идилично. Дан пред отворење игара пао је жељно очекивани снег. Одлуком градских власти све радње су морале да буду отворене до 22 сата и максимално осветљене – од робних кућа до бријачница и месара. Нигде опушка нити папирића. У центру града био је забрањен саобраћај приватним возилима. Београдски „Путник“, љубљански „Виатор“ и „Нишекспрес“ послали су најбоље аутобусе и возаче да помогну у превожењу гледалаца на олимпијска борилишта: Јахорину, Бјелашницу, Игман и Требевић. Лична безбедност на највишем нивоу – странци се нису могли начудити што нема крађа, џепарења, обијених аутомобила или провала у хотелске собе. Они нису знали да су сви регистровани лопови, обијачи и сецикесе привремено смештени у затворе у Зеници и Фочи.

Спортисте, новинаре и госте најбољи туристички водичи упознавали су са знаменитостима Сарајева – од четири различите богомоље у кругу пречника двеста метара, до Градске вијећнице и Принциповог моста. Вијећница и Мост помињу се и због две приче које је изнедрила чаршија. Једна је да је непревазиђени сарајевски преварант Хајро Хастор продао шездесетих година Немцима Вијећницу и побегао с капаром, а друга је да је за Видовдан 1914. Гаврило Принцип, пуцајући у Фердинанда, узвикнуо престолонаследнику: „Е, не’ш се више возикат по олимпијском Сарај’ву“!

За време олимпијаде странци су мислили да се ми поздрављамо са „нема проблема“, јер смо им на сваки захтев и молбу тако одговарали. Иако је било време несташице појединих артикала, сарајевске продавнице су биле крцате робом – од јаја јапанске препелице, кивија којег су многи тада први пут видели и мислили да је сорта чупавог кромпира, па до кафе и банана. Београђани су „Босна-експресом“ долазили у Сарајево и враћали се пуних путних торби.

Стизале су и крунисане главе – шведски краљ Густав дошао је да види град који је организацију олимпијаде добио испред Гетеборга и јапанског Сапора. Погледи света спрам социјалистичке Југославије почели су се нагло мењати – боб стаза на Требевићу, најмодернија и најбржа, одмах је распродата за тренинге на дужи период, као и две скијашке скакаонице на Игману, шумом заштићене од ветра. Велике отворене и затворене стазе за брзо клизање, две дворане за хокеј и уметничко клизање, као и мала удаљеност до скијалишта, били су изненађење за четири и по хиљаде акредитованих новинара. За њих је Југославија била откровење, а Сарајево егзотичан спој Оријента и Запада.

Прву медаљу икада освојену на зимским олимпијским играма за Југославију, и то сребрну, изборио је у велеслалому Јуре Франко. На великом дисплеју у центру Сарајева, изнад кафане „Парк“, данима је, и по завршетку олимпијаде, писало: „Волимо Јурека више од бурека“. Без медаље су остали скијаш Бојан Крижај и скакач Примож Улага, којег су Сарајлије, због домаће атмосфере, промптно прозвале Ђулага. Маскота олимпијаде, доброћудни вук Вучко, с прстима намештеним у фиге за срећу, био је годинама најпродаванији сувенир у Сарајеву. У ТВ спотовима глас му је позајмио Здравко Чолић.

Напомињемо да је у Сарајеву СССР тада освојио 25 медаља, Источна Немачка 24, а САД осам. Олимпијада је Југославију коштала 143 милиона долара. Око половине трошкова подмирено је од реклама и права на ТВ преносе, а друга половина је ишла на рачун радних људи и грађана Југославије. Упосленици свих сарајевских предузећа су добровољно (читати: по директиви), као лични допринос, писали од једне до три месечне плате спонзорства олимпијади и за то добијали бронзану, сребрну или златну плакету. Још се у понеком дому могу видети уоквирене на зиду.

После олимпијаде на море су долазили странци, посете Јадрану и Госпи у Међугорју су се осетно увећале, а крагујевачка „Застава” је развила „посао столећа“ с „југом 45 америка“.

Међу многобројним странцима био је и мексички истраживач и археолог Салинас Прајс који је тврдио да је Троја заправо у херцеговачкој Габели. Наши домаћи археолози су га прогласили шарлатаном и сложно су га отерали да негде другде ровари и истражује, а нас да остави. Коме? Е, то смо сазнали коју годину касније: националистима, онима чије здружене подухвате још увек проживљавамо.

Ипак, лепо је било у Сарајеву, те 1984.

Члан Удружења новинара БиХ

Коментари23
b7d97
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

logo

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља