Петак, 22.10.2021. ✝ Верски календар € Курсна листа

Жртва науке

Паја се затресе од тешке грознице која га тога тренутка и од тога недореченога питања спопаде. Он сад јасно виде колико је са науком дубоко забраздио и како је наука једно несретно зло које добрим и мирним грађанима може само несреће донети
Бранислав Нушић

Господин Паја је дугогодишњи неуказни чиновник срески, ревносан и честит и, као што вели срески начелник, солидан чиновник. Он стрпељиво већ двадесет година вуче „пуну практикантску плату“, теши се обећањима која му о указу даје сваки срески старешина и ради, ради за четворо, ради за петоро њих.

Понизан је као што му и приличи чину; срескога старешину сматра за више биће и стрепи пред њим, као што је некада пред учитељем стрепио. Није врло писмен (у кондуити пише, да је свега четири разреда основне школе свршио), али вреди много као чиновник због свога памћења. Њему није потребан ни протокол ни регистар, он сваки акт и сваки број на акту зна на памет. Па не само то, него и сваки распис и број тога расписа и број „Службених Новина“ у коме је објављен. Ни начелник срески ни писари никад и не загледају било у акта било у новине, кад им је потребно позвати се на што; зовну г. Пају и он им одмах исповрти као да из књиге чита. Служи им свима као ручни речник и врло често господин Паја не може ни да се скраси на својој столици већ иде из канцеларије у канцеларију да цитира нумере.

У приватном животу могло би се рећи за г. Пају, по речима среског начелника, да је солидан човек. У кафану никад не иде већ тако, после канцеларије, изађе мало ван вароши, прошета, па се врати кући и то му је све. Он седи код једне удовице, госпође Милеве, која има три собе од којих је једну задржала себи а две издаје. У једној од тих соба седи г. Сима Станојевић, порезник, који готово никад није код куће а у другој, мањој, господин Паја, који је увек код куће.

Господин Паја је већ пет година на стану и на храни код ове удовице те се осећа као у својој кући. Он ујутру иде на пијацу и купи што треба, он се брине за дрва и за све друге потребе кућевне, тако да је удовица већ више пута рекла:

– Баш ми заменио покојника!

Али се у ствари не може рећи да је г. Паја потпуно заменио покојника. То толико што је куповао са пијаце и бринуо се о кућевним потребама и што је свако вече играо са госпођом Милевом табланета.

Не може се рећи да г. Паја није покушавао приликом игре карата да малко слободније пружи ногу под сто, као што је покушавао у том смислу и да поведе разговор и то сасвим издалека:

– Јавља ли се вама који пут покојник у сну? – запитао би тек онако узгред, мешајући карте.

– Право да вам кажем господин Пајо – одговорила би наивна удовица – покојник је и сад права свиња, као што је био и за живота.

– А што? – изненадио би се господин Паја.

– Па тако, нема да ми се јави на сну као што се други покојници јављају, па да мирише на босиљак и измирну и да ми каже коју благу и утешну реч.

– Него?

– Него, кажем вам, та покојна свиња и мртав мисли на безобразлук, дође ми на сну, па... срамота ме је и да вам кажем...

– Па оно тако је то – дочепа се г. Паја згоднога повода – тако је дабоме, кад ви овај... како да кажем, кад ви избегавате живе људе, онда дабоме...

– Ама знам ја куд ви навијате, господин Пајо!

– Није што навијам – узе се правдати г. Паја – него велим, ту сам, домаћи сам, нисам да кажете...

– О томе немојте да ми говорите – пресече га госпа Милева – прво и прво: упамтите да сам ја поштена жена, и друго: пробала сам ја то са кирајџијама па ми после не плаћају кирију.

После овако одлучне речи госпа Милевине, разуме се, г. Паја је за то вече морао пресећи сваки даљи разговор, већ је наставио да игра табланета. Други пут ипак покуша да наведе разговор:

– Баш госпа Милева, ово не вреди овако кад ни у шта играмо карте, па се онда не мили човеку да добије игру.

– Па ајд да играмо у динар.

– Ни то не вреди, јер ја свако вече губим а то је онда тридесет динара месечно.

– Е па у шта онда да играмо?

– Па, овај... – опет се узврда господин Паја – кад би овај... на пример...

– Опет ви, господин Пајо, завијате на оно. Упамтите, нисам ја којекаква па на картама да сецујем част своју!

И тако би сваки покушај г. Пајин остао без успеха, али то није ни мало пореметило миран и тих домаћи живот у овој кући. Сасвим је друго нешто пореметило тишину тога живота. Г. Сима порезник, онај што седи у другој соби, буде указом премештен у неку другу варош, а ту собу узме под кирију један млади наставник у четвороразредној приватној гимназији која је постојала у овдашњој вароши.

Младић је тај тек свршио или можда није потпуно ни свршио универзитет, и на расписани течај за једнога наставника за природне науке јавио се и добио место.

Он се усели у собу са једном хрпом књига и зари се у њих. Првих дана он је излазио на ручак и вечеру у кафану, а затим и он погоди са госпа Милевом да једе у кући те тако их је сад већ било троје за столом. Новога госта звали су „професором“ и он је за столом мало говорио. И ручавао је и вечеравао са књигом у руци. Због њега су, за неко време, господин Паја и госпа Милева обуставили уобичајени табланет, тако да је г. Паја почео у души већ да негодује што се овај нови гост уселио у кућу.

То је било само првих недељу дана, док се нису мало боље упознали, а после су чак г. Паја и професор и прошетали пред вече заједно ван вароши и професор је постао мало разговорнији за столом.

Најзад се између почетника-професора и двадесетогодишњег практиканта разви право пријатељство. Табланет сасвим изостаде, а свако после вечере повукли би се професор и г. Паја у професорову собу где су се водили чудни разговори, искључиво из предмета које је професор предавао.

У почетку је изгледало као да је професор био рад г. Пају да просвети, касније је међутим јасно било да се он на г. Паји слишавао из лекције коју ће сутра дан држати ђацима. Тако је грешни г. Паја, за неколико месеца морао да саслуша целу физику и целу минералогију и ко зна шта још, и то све од корица до корица.

И то је све имало нарочитог утицаја на г. Пају. Он је почео тако рећи да се преображава и да постаје чудан за своју околину. У канцеларији међу својим друговима он већ није више водио обичне и баналне разговоре као пре, већ је гледао у сваки свој разговор да уплете науку. Кад би на пример који од практиканата рекао:

– Бре, ала се натуштило небо!

Г. Паја би одмах узео реч и рекао:

– Ако су облаци суви и садржавају у себи електрике, онда ће се преносом дна пола додирнути и произвести варницу коју ми називамо муњом, а ако су влажни...

А кад је један од практиканата казао како је тога дана имао за ручак папазјанију, скувану у лонцу са везаном хартијом озго, рекао је г. Паја да би се папазјанија много боље скувала у „Папиновом лонцу“, и онда је развио табак хартије и цртао и објашњавао свима што је то Папинов лонац.

Упоредо са увлачењем науке у господин Пајину главу, почеле су му се из главе селити нумере аката и почео их је заборављати. Оно што га је највише одликовало као чиновника и ради чега је и капетану и писарима био десна рука, то је баш почео да губи, тако да га једног дана писар озбиљно запита:

– Ама шта је теби, г. Пајо, да ниси заљубљен?

– Нисам! – одговорио је он одлучно.

– Е па шта је то? Не сећаш се више ни једног акта, ни једне нумере, ни једнога расписа?

Да би му објаснио, г. Паја је развио пред писаром теорију о запремини према којој чврста тела потопљена у воду, истисну толико ове, колика је запремина онога чврстога тела. Тиме је г. Паја као хтео да каже да је наука чврсто тело и потопљена у његову главу истисла је из ње онолико нумера колика је запремина њена.

Писар се, разуме се, слатко насмејао и на томе би прошла цела ствар да се није десила једна много већа и крупнија афера о којој се вероватно и сад чувају акта у архиви тога срескога начелства.

Осим лекција које је г. Паја свако после вечере гутао од младога професора, који се на њему вежбао, и при шетњама, које су заједно свако пред вече чинили ван вароши, професор је развијао свакојаке теорије г. Паји и потискивао му полако из главе нумере аката и расписа. Тако, на пример, објашњавао му је да је земља округла, да је месец свет, говорио му о медицини, технологији, о природи и о свему и свачему.

Једне такве вечери, на једној доста дугој шетњи, говорио му је професор и о постанку човека. Говорио му је дуго и опширно о томе како је човек постао развијањем из једне врсте мајмуна, поменуо му је и име Дарвина, који је ту теорију поставио и занео га потпуно тако да се г. Паја збуњен и суморан вратио са ове шетње. То вече г. Паја дуго није заспао пипајући се под јорганом од натраг да би напипао закржљали остатак репа (о чему му је такође говорио професор) а кад је заспао сањао је чудан сан. Као госпа Милева мала мајмуница па се игра и скаче с дрвета на дрво, а он као стари олињао мајмун, повио реп измеђ ногу и мерка како ће да дочепа оно невино мајмунче што се игра по дрвима.

Сутра дан, кад се пробудио, он се најпре погледа у огледало, да види је ли збиља човек па кад се увери да јесте, оде у канцеларију, али замишљен и забринут.

Тог дана је мало разговарао са својим колегама а то вече, опет при шетњи, још једном је заподео разговор са професором да притврди по где што, у што је ипак сумњао.

– Добро, господине професоре, ајде за мене, мали сам чиновник, па нек и буде да сам постао од мајмуна али...

И господин Паја не смеде да изусти, не смеде да запита за више и највише чиновнике: да ли су и они постали од мајмуна.

Упоредо са увлачењем науке у господин Пајину главу, почеле су му се из главе селити нумере аката и почео их је заборављати. Оно што га је највише одликовало као чиновника и ради чега је и капетану и писарима био десна рука, то је баш почео да губи

Професор узе му наново објашњавати целу теорију и то тако разложно и тако очигледно, да сад већ г. Паја ни у шта више није сумњао. А сутра дан кад је отишао у канцеларију, заподео је нарочито са својим колегама разговор о томе, готов да прими и сваку полемику, јер су му сви разлози професорови још били свежи у памети.

– Јест, јест, пријатељу, сви смо ми, сви постали од мајмуна! – узвикивао је он, кад су му се другови практиканти насмејали његовом првом тврђењу.

– Ама зар и г. Света, писар? – упитаће протоколиста.

– И он, дабоме.

– А господин срески начелник? – упитаће пакосно и злобно један писарски практикант.

Г. Паја застаде збуњен, у њему у једном тренутку поче да се бори онај стари г. Паја, коме је срески начелник био више биће, и нови препорођени г. Паја, кога је наука заразила. И победи овај последњи господин Паја, и он додаде одлучно:

– И господин срески начелник!

– Наш господин срески начелник мајмун? подвуче питање онај пискави практикант.

– Не кажем ја да је он мајмун, али је постао од мајмуна!

– Па то – додаје пакосно практикант – ако није он, био му је отац или деда мајмун, тек од мајмунског је соја. Је л’ тако?

Г. Паја ућута јер се у томе тренутку и сам некако поплаши од своје теорије али кад практикант још једном понови питање, он немаде куд него остаде при своме.

Разуме се, практикант је ствар доставио писару а писар начелнику среском.

– Оца му његовог – рећи ће на то старешина среза – а видим ја да је он у последње доба нешто забрљавио.

– Сасвим је забрљавио! – потврђује срески писар.

– Дај га овамо! – грмну срески старешина.

Пандур оде и мало за тим уђе у канцеларију господин Паја сав пресамићен од страха јер је већ знао да је цела ствар, цео онај његов разговор достављен капетану.

– Је ли ти? – дрекну капетан кад овај прекорачи праг – је л’ истина то да ти мене пред целим персоналом називаш мајмуном?

– Није, тако ми Бога, господине начелниче! – узе да врда господин Паја.

– Ама како да није, кад сви тврде?

 – Нисам ја то за вас казао, него онако… за цео род човечански…

– Ама какав род човечански, шта се мене тиче род човечански, него ти си за мене казао, и за моје родитеље, и за моје претке...

– Па то... узе да муца г. Паја – то, цео род човечански.

– Ама слушај ти, немој ту да ми се правиш шерет-будала, него говори шта те питам: јеси ли ти казао да сам ја мајмун?

– Нисам!

– А јеси ли казао да сам мајмунског порекла?

– Цео род човечански! – шапће г. Паја гледајући у земљу, преда се и дршћући целим телом.

– Ама како цео род човечански. Па то значи, ти тврдиш, да је и господин начелник окружни мајмунског порекла, је ли?

Г. Паја ћути као скамењен.

– Па онда, ти тврдиш да је и господин министар мајмунског порекла, је ли?

Г. Паја ћути али дрхти на њему свака жилица и сваки рибић.

– Па онда ти, драговићу мој, тврдиш да је и господин митрополит  мајмунског порекла.

Г. Паја ћути.

– Па онда, брајко мој, ти тврдиш да је...

И сам начелник срески не смеде да изговори што је почео, а г. Паја се затресе од тешке грознице која га тога тренутка и од тога недореченога питања спопаде. Он сад јасно виде колико је са науком дубоко забраздио и како је наука једно несретно зло које добрим и мирним грађанима може  само несреће донети. Он науми једнога тренутка да падне на колена, да пољуби начелника у руку да се одрече свега али немаде кад ни да учини то, јер начелник дрекну:

– Напоље, напоље брљава дркело! – и отвори врата па га изгура, а затим се окрете писару, г. Свети, који је целој сцени присуствовао и нареди му да превије табак и да изиште писмено изјашњавање од грешнога господина Паје.

Није прошло ни пола сата, а пред господин Пајом је стајао акт, којим се од њега писмено тражило да се изјасни за хуљење на Бога и на све најважније личности у држави. Г. Паја је дуго и очајно гледао у акт, гледао, гледао и размишљао како да почне и шта да каже у своме одговору. Он узе засебан табак хартије да најпре исконцептира одговор, па тек да га затим препише, и поче овако:

„– Кад човек пипне себе одостраг на дну леђа, наћи ће одиста...”

Он одмах увиде да је то глуп почетак, па поцепа тај лист и на новоме поче другаче:

„– Све док се нисам бавио науком, ја сам био исправан чиновник, и честит грађанин. То могу посведочити све моје старешине...”

И то му се учини глупо. Он је осећао да његова изјава треба да буде нека врста покајничке исповести и да то треба већ у самом њеном почетку да се осети, с тога поче овако:

„– Во имја оца и сина и свјатаго духа, амин! Ја сам хришћанин по рођењу и грађанин сам ове земље по убеђењу и оданости и поштовању закона земаљских...”

Он најзад јасно увиде да неће умети да напише изјашњење вероватно и зато што је још био узбуђен после сцене која се одиграла малочас у начелниковој канцеларији. С тога се диже и закуца на врата г. Свете писара и, кад уђе, он га замоли да му дозволи да сутра дан да одговор.

– А што до сутра? – пита строго писар који се и сам осећао увређен, јер је г. Паја са њим почео тврдњу о мајмунском пореклу.

– Па тако, узбуђен сам, да преспавам, да смислим.

– Нема шта ту, брајко, да смишљаш него полижи све што си казао и моли написмено за опроштај, иначе бери кожу на шиљак!

– Па тако ћу и да радим!

Г. Писар се сажали и дозволи г. Паји да одговори до сутра, те овај узе акт у џеп и пође кући.

Боље би међутим за господин Пају било да је онај свој одговор који је почињао са: „Во имја оца и сина...”, наставио у канцеларији но што је добио право да тек сутра одговори. Јер код куће, разуме се, он целу ствар повери професору. Овај најпре плану а кад се утиша рече победнички:

– Оставите то на мој сто, ја ћу им одговорити!

Г. Паја претрну и заусти:

– Овај... знате, од тога одговора зависи моја служба... ја имам двадесет година беспрекорне службе.

А професор узе на дуго и на широко да му прича о Галилеју, о Хусу, о Лутеру и у опште о људима који су за науку и за напредак човечанства страдали. То господина Пају наново охрабри и тако остаде да професор напише одговор.

Професор је целе те ноћи писао одговор што управо није био одговор него на шест писаћих табака читава расправа у којој је било и оваквих фраза: „Не разорава се научна истина актима и нумерама“; „Истина је вечна а власт и сила повремена“, „што више гоњена истина је увек тим јаче победе текла!“ И најзад, цела је расправа завршена тиме што је у њој потврђено да је човек постао развићем од једне феле мајмуна.

Док је професор у својој соби писао скоро целе ноћи одговор, дотле је господин Паја под јорганом сањао чудне снове. Као ухватио он за реп среског начелника па га не пушта а скочили на њега па га даве и Митрополит и Лутер и Хус а као једино га бране Галилеј и удовица госпа Милева. Па се онда усред сна појави и покојна свиња, па одвуче госпа Милеву, а Галилеј као опсова оца среском начелнику, те онда дођоше пандури да их разваде ал’ господин Паја не пушта никако реп.

И одиста, кад се ујутру сав знојав пробудио, приметио је као је чврсто ухватио свој учкур и не пушта га.

Пре подне однесе г. Паја писару г. Свети одговор од шест табака а на подне му саопштише да је отпуштен из службе.

Кажу да је читаву годину дана покајнички гладовао, молио се, напустио је квартир код госпође Милеве, напустио друштво професорово и одрекао се науке, чија је жртва био. И онога часа, кад се одрекао науке, вратиле су му се, на основу теорије о запремини, све нумере у главу и, само тога ради, враћен је опет у службу.

(Политика 6. јануар 1921. године)

Коментари2
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.
This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.