Долазак циркуса

Маја 2012, пре непуне четири године, на овом истом месту, под насловом „Одлазак циркуса” објављене су моје импресије поводом тек окончаних парламентарних избора у Србији. После велике халабуке и медијске тортуре нова политичка елита, гладна власти, победнички је запосела фотеље, кабинете, скупоцене аутомобиле и ушла у свет моћи, утицаја, новца, привилегија – и ко зна још чега. О чему се мало зна, јер ниједна власт, док влада, никада не истражује саму себе, већ по правилу само ону бившу...

Отворен је лов на издајнике и виновнике наше пропасти у лику разбијених и сметених демократа који се ни у сну нису надали да ће на изборима бити поражени. Ни они – ни њихов председник. Започело је мукотрпно раздвајање неподобних од подобних. Отворена је нова страница раскола и трагичних српских подела на наше и њихове. Кренуо је немилосрдни обрачун с тајкунском Србијом. Са онима који су се обогатили у Милошевићевој ери, или су своје богатство увећали и легализовали у постпетооктобарској „жутој“ Србији – како су то волели да кажу медијатори нове власти. И упркос перманентној кампањи – сем медијске харанге, линча и нарушавања људских слобода – ниједан оптужени тајкун није правоснажно осуђен. Чак ни Мирослав Мишковић – мој комшија из Бошњана, чија је пословна империја у буџет Србије уплатила ни мање ни више него две милијарде евра! Коме је, упркос томе, у марионетски опструктивном политичком театру додељена главна улога лошег момка, и негативца који је крив за све. И који је јавно анатемисан и осуђен пре него што је ногом крочио у судницу.

На међународном плану – облаћени као грогирани боксери, уморни од неостварених нада, загледани у беспућа егзистенцијалне неизвесности – заклињали смо се у вековну оданост мајци Русији и вечно пријатељство с православном браћом. Ипак, спремни да удовољимо у свему, окренули смо главу према Бриселу и Вашингтону и кренули европским путем препуним рупа, уцена и компромиса на нашу штету. И тако покушали да учинимо немогуће. Да демантујемо основну закономерност материјализма и да у једном тренутку будемо на два различита места. Да у истом сату будемо у возу за Берлин и у авиону за Москву. Што није виђено ни у научнофантастичним филмовима.

Као на пешчаном сату – исцуриле су нам три године и 300 дана. Идентична халабука надолазећег циркуса поново прети да неумитно заглуши све. Избори су нам опет пред кућним прагом. Попут Јеховиних сведока, смерни и празноглави страначки послушници – и сада нам звоне на врата с питањем којим се крши српски Устав: за кога ћете гласати на изборима?

 – За Светог Петра, одговорио им је пре неки дан Јово Комазец, изгнаник из Крајине, војно лице у прекраћеној пензији, запослен као ноћни чувар – пошто само тај посао може да ради, јер за 24 сата спава највише – један. И тада сања, Медачки џеп, „Олују”, непрегледне колоне прогнаних и згаришта запаљених кућа. Због свог неспавања два пута је као феномен приказиван студентима Медицинског факултета.

Дакле, изборни циркус само што не уђе у наш град. Више стотина милиона динара из суфицита у српском буџету спрема се да буде стављено на располагање политичарима – да се баци и потроши у кампањама за које се очекује да ће бити веома прљаве. Како би било разложно и сврсисходно да се на тек завршеном Сајму туризма неко сетио и понудио аранжмане под називом „Бекство од избора“! Сигуран сам да би планули – као алва.

И без обзира на то шта на својим насловним странама јављају таблоиди о мом политичком ангажману, како боље обавештени од мене обмањују своје читаоце – ја бих био први купац једног таквог аранжмана. Сутра бих одјурио у напуштено српско село, на планину где нема ни оваца ни чобана, где не стиже ни један примерак новина, где нема ни ТВ екрана, ни билборда, ни струје ни бандера – на које ће се ових дана качити у фотошопу испеглане фаце српских политичких првака. А њих је – ко блата. Поготову у невеселој опозицији, у којој се испод квочке ДС-а испилило мноштво партија, чије чланство заједно са самољубивим лидерима једва може да стане у три комбија.

Шта се променило у Србији од последњих избора? У шта смо спискали три године и десет месеци? Нажалост, мало тога. Шешељ се вратио – шоу бизнис нам цвета. На свим телевизијама, сем на РТС-у, бескрупулозни ријалити програми нас уче како да живимо. Кристијан је постао национални јунак и узор младим генерацијама. Имамо суфицит у буџету. Пензионери се не буне што су им пензије смањене. Напротив – док се сликају с насмејаним Кркобабићем Другим – делују као да им је све потаман. Култура нам прецветава, само што не увене, уз утисак да министар Тасовац једва чека да се ратосиља мандата. Још увек се не зна како се зове министарка пољопривреде – јер њу, а камоли аграр, нико не помиње. По диктату ММФ-а гасе се велики системи који деценијама исисавају српски буџет. У реду и миру – остају без посла на хиљаде људи.

Али, има и добрих ствари. Нисмо признали Косово. Ђоковић је и даље суверено број 1 у свету. У Београду је три дана боравио кинески премијер. Упркос киши, одржана је величанствена парада Војске Србије на којој смо задивили брата Путина. Почели смо пројекат „Београд на води“ – са „Газеле“ је већ могуће видети неколико багера. Од последњих избора нисмо се задужили и повећали дуг Србије за 10 милијарди евра – већ нешто мање. Јавни дуг нам није прешао 80 одсто БДП-а – него је пет процената мањи. Дража Михаиловић је судски рехабилитован. Дачић је изјавио да је Тито највећи српски бренд. Ми смо наивно веровали да су то Тесла, Андрић и Пупин. Председник Николић је саградио цркву у свом родном месту коју ће поклонити Шумадијској епархији. Честитамо. Руку на срце, да не кукумавчимо – мало ли је?

Глумац, редитељ и сценариста