Да ли Курдистан настаје прво у Сирији

Мада су искључени из мировних преговора у Женеви, сиријски Курди би требало да дају свој глас о будућности те земље, рекао је специјални изасланик Уједињених нација за Сирију Стафан де Мистура. Управо то су Курди учинили јуче – на подручјима којима управљају, како су најавили, прогласиће уређење о којем се навелико спекулише да ће на крају снаћи читаву Сирију: федерално. У три курдске области у северној Сирији биће успостављен „федерално-демократски” систем самоуправе, према којем ће оне водити своје економске, безбедносне и одбрамбене послове, наводи се у документу представљеном на конференцији Курда у граду Рмелијану, у који је увид имао Ројтерс.

Позив за женевске преговоре Курди нису добили на захтев Турске, која очекивано није била одушевљена њиховим подсећањем на то да се и они питају за судбину Сирије. Јучерашњи потез Курда Анкара је одбацила као неприхватљив, наглашавајући да су за њу територијални интегритет и национално јединство Сирије од фундаменталног значаја.

Три курдска подручја у Сирији протежу се стотинама километара уз јужну границу Турске, која је и на својој територији опет у рату с курдским милитантима, али готово да није претерано рећи да је дигла војску на читаву ту етничку групу, ако се у обзир узме колико се беспоштедно обрушава на југоисточне градове у којима она представља већину становништва. Осим логора Радничке партије Курдистана у Ираку, у области која се такође надовезује на курдске крајеве у Турској, режим Реџепа Тајипа Ердогана је у неколико наврата бомбардовао и сиријске Курде, упозоравајући их да им неће дозволити да својим трупама пређу реку Еуфрат и споје све територије којима господаре.

Својеврсном провокацијом би се могла назвати и јучерашња оцена Курда, изнета у Рмелијану, да ће се састанак у Женеви – чији учесници, представници сиријске власти и опозиције, одбацују федерализацију као решење за њихову земљу – завршити без резултата. Али, за сада се не чини да је то предвиђање пука заједљивост без утемељења у стварности. У овом тренутку, три дана након почетка скупа у Швајцарској, још се не зна ни када ће Мистура успети да наговори заступнике зараћених страна да уопште седну за исти сто. Претходну рунду преговора они су напустили пре него што му је то пошло за руком. Ни скуп у Женеви вероватно не би био отворен да обе стране нису под великим притиском својих патрона, сиријски председник Башар ел Асад из Москве, опозиција из Вашингтона. Спекулише се и да је одлука Владимира Путина да повуче главнину руских војних снага из Сирије, између осталог, и вид притиска на Асада, с којим се у последње време видно разилазио у разним ставовима.

Мада су пристали да дођу у Женеву, пре него што су уопште прешли на разматрање наредног корака у решавању петогодишње кризе, режим и побуњеници су се посвађали и око онога што је раније уговорено – прецизније, онога што су међу собом утаначиле велике силе да би потом уверавале светску јавност како је начињен помак. Главни чвор остаје судбина Асада.

О председничким изборима, уз парламентарне, у Сирији у неком тренутку транзиције ка миру и власти која би ујединила земљу говорила је и Москва. Асад се о томе није изјашњавао, али његов министар спољних послова Валид ел Муалем, јавиле су светске агенције, сада искључује ту могућност. Амерички државни секретар Џон Кери је Муалему и његовом шефу поручио да не настоје да са стола скину оно што су прихватили и Руси и Иранци, који такође подржавају Асада. Премда се по изјавама из Кремља збиља може веровати да је о томе било речи с Вашингтоном, истина је и да у званичној изјави Међународне групе за подршку Сирији (МГПС) од 14. новембра, која се може наћи на сајту УН, пише да ће у року од приближно 24 месеца бити организовани избори – без прецизирања тога за који ниво власти би били одржани. Вероватно у жељи да не наљуте одмах савезнике на терену, велесиле су то оставиле недефинисано, као једну од дипломатских „корисних нејасноћа”, које се накнадно, кад отпор штићеника буде сломљен, могу интерпретирати по жељи, као да се такво коначно решење одувек подразумевало.

У изјави МГПС наводи се и да ће пре избора у Сирији бити формирана „инклузивна управа”, док о евентуалној улози Асада у њој нема ни речи. Опозиција данас то преводи као прелазну владу, пред чије оснивање Асад мора напустити положај, док режим ову тачку споразума сила тумачи као владу националног јединства, над којом остаје садашњи сиријски председник.

С обзиром на све те нејасноће, помало је лицемерно када се Кери позива на претходни договор, као и када портпарол Кремља Дмитриј Песков опомиње све стране да не ометају преговоре испостављањем „незаснованих ултиматума”. Наиме, ранији договор је такав да се разне интерпретације, па тиме и предуслови, могу на њему засновати.

Вербалну размену ватре међу Сиријцима Мистура је релативизовао констатацијом да преговори увек почињу снажним и реторичким изјавама. Само, те ритуалне провокације, како би их требало схватити по његовом објашњењу, Мистура је доживљавао довољно озбиљно да, како је пренео Ројтерс, упозори Асада и устанике како ће, примети ли недостатак воље за преговоре, „вратити питање у руке оних који имају утицај: Руској Федерацији, САД и Савету безбедности”.

Суштински, изасланик УН прети Сиријцима како ће се опет неко други договарати о њиховим судбинама. Истина је да се досад једино тако долазило до било каквог споразума. Али, захваљујући томе што силе готово да нису питале Сиријце на шта су заиста вољни да пристану, преговори непрекидно запињу око истих потешкоћа.

Проблем сада није искључиво у томе што Америка и Русија не сламају отпор својих штићеника онолико брзо колико би то волеле. Без чврстих формулација које би их обавезивале након што испод њих ставе потпис, и Вашингтону и Москви је лако да се предомисле. Тако је Бела кућа дигла руке од захтева за моменталном детронизацијом Асада, док Кремљ тврди да не разговара с Америком о федерализацији Сирије, премда је пре две недеље ту идеју оценио као прихватљиву.