Уторак, 27.07.2021. ✝ Верски календар € Курсна листа

Херцеговачки мотиви

Красне лају по крчевинама. Мотике штекћу по виноградима. Просипа се и мирише земља. Лоза сочи. Мата Јагин вришти у винограду
Долап Лазар Личеноски

Благ ветар жалобно пропева у клисури. Однекуд замириса дах пролећа. Матију Чичкову нешто такну у срце и пробуди жељу у њој. Она пропева на стени подно Калачина, а шафрани изницаше по падинама. А једног јутра кад ноћ проведох с њом у појати, процветаше трешње и котлина се заори радошћу. Ведро звоно зазвони у небеском плаветнилу. Негде у близини појави се сами Бог.

„То он посматра Матију Чичкову”, помислих и легох под трешњу.

***

Красне лају по крчевинама. Мотике штекћу по виноградима. Просипа се и мирише земља. Лоза сочи. Мата Јагин вришти у винограду.

– Као да су ђаволи у њему. Боже ме прости! – каже Делфа Матушева.

– Није видео хлеба од Божића, па нечастиви ушао у њ – рекох јој.

– Исусе, свакојаке ти сорте има на свету! Наједе се козлаца и млаћенице, па забрекне као жабац! – и Делфа се прекрсти.

 

***

Духани дижу главе по њивама. Лоза бесни од једрина. Ветар се игра у грању. Ко ли се то смеје кроз винограде? питам се ја и ослушкујем. Трешње зоре у првеним китама. Зелен бор расте у Омеђинама. Неко пева, а ветар му љуља глас у Стокићевим житима:

Загрљена два мила јарана;

Кукурек ми фесић у драгана.

Познајем глас. То пева Матија Чичкова. Хитам доле на Белензуковину откуда глас долази. Матија преде кудељу и пева. Угледа ме, плану, па заћута.

– Матија, срце моје, што не дође синоћ на Појила?

– Залевали смо духан до касне ноћи. Била сам уморна, душе ми.

Ја седам до Матије и гледам јој у очи. Немирно срце бије јој под јелечетом.

 

***

Горе на Брадуши, жању жито у Стокића. Дан се размахао па пламса у јари.

Господе Боже, нагоресмо! – каже Мате Кепетало и с леђа збаци врећу пред воденичка врата.

– Нећеш, вала, хлеба ни на Илиндан. Уби суша, па ето ти – мрмори он у себи, па викну:

– Ој, Лука!

– Ој! – озва се лењ глас кроз клопарање млина.

– Ходи да видиш шта Бог даје сиротињи! Да смо мрави не би могли да се изимимо.

Накострешених бркова, у масну фесу и сав посут брашном, појави се Лука воденичар на вратима.

– Је ли то све?

– Све. Хвала Богу на обилном дару – каже Мате, погледа пут неба, а брк му се подругљиво искриви.

 

***

Ступе млате. Вода грца и гргори поврх забата. Одмах понад Брзице прошарао виноград: жилавка устаклила. Од радости, срце ми расте у недрима.

То бректи жилавка у мени.

– Озрене! Ој, Озрене! – маше ми Матија одозго са президе. На њој се бели кошуља, а за ухом јој црвен ђурђин. Ја се, тобож мирно, пењем уз путању, а једва чека да јој се прикучим.

– Озрене, уболо те вретено, што не дође ноћас под брест? – пита Матија.

– Нећу – кажем. – Зовеш ме, а овамо лудујеш за Ивком Јозиним.

– Ју, што лажеш, копиљане! Сусрео ме обешењак, па се прилепио уза ме као крпељ. Јест, Озрене, Исуса ми.

– Ех, ех – кажем ја и прилазим јој ближе да јој обухватим слабине.

– Немој овде, драги Озрене, видеће нас – и Матија ми благо отклања руку и, преда мном, иде под смокву зеленку.

 

***

Крај Брзице, у Сврзића на њиви, беру духан. Листови бујни, пркосно шибају у висину. Реско мирише упаљена смола и голица носнице. Са Сврзићима је и Ловра Росић, одозго са Калачина.

– Ех, што ти је пуста вода! А у нас, горе на Калачинама, ево: оволики.

И Ловра испружи прст и показује колики су струкови духана на његовој њиви.

– Који нас ђаво тера горе у онај шкољ, без капи воде – каже му Минда Сврзић.

– А госпу вам вашу, ви, Сврзићи, овуда око Брзице, притисли све, па не дате сиротињи ни педља. Их, што ми не бесмо Трикини кметови, па да хладујемо сада као у рају.

 

***

Јасен шумори. Јелече пуца у Матије.

Грожђе зори, мене туга мори.

Кад ћеш ли ме преводити драги.

То Матија пева у Плужинама. Тужно пева Матија, јер ја скоро одлазим у свет.

– Матија – кажем јој – кад се на пролеће повратим у наше стране, донећу ти шал од црвене свиле.

Матији блиста суза у оку. Сунце пева у винограду. Кириџије полазе друмом.

 

***

Касна ноћ. Пун месец виси над Хумом. Далеко на обзорју црни се чопор борова.

– Матија, Матија! Пригушено зовем испод президе. Нема је. Чекам и ослушкујем. Високо у месечини запева тон тишине. Преплашено срце стрепи у грудима.

Ономадне, Дому Зекуљића потерало нешто из гробља и као без душе дошла кући. Кажу да се још није придигла. Цвокоће зубима као да је тресе трострука грозница.

– Матија!

– Који ђаво зове? – очух крупан мушки глас.

– Мјау! Плакавац! – замјауках ја и скочих с президе.

 

***

Ветар пронесе језу котлином. Птице заћуташе у крошњама стабала. У планини затутња потмуло, а црн облак, као приказа, рашири руке над њом.

Не дај, Боже, града!

Даљине заћуташе и путник на друму похита у скровиште.

– Чим мине олуја, дароваћу капелу; хоћу очију ми – каже удовица Вида.

– И пролетос си исто говорила – бодну је Леко.

– Ћути ти, грешниче!

– Јест, грешник сам зато што спавам с тобом.

– Ју, мрцино брђанска! Не бих ни беспару отрала ода те.

Планина залаја џиновски. Облак притисну Тихаљину.

– Нек вам је Бог на помоћи – каже стара Манда и прекрсти се.

Огроман и густ млаз кише зашуме око нас и крчму испуни полутамом. Муња нам запара очи, страховито пуче и проломи се с бесовима.

– Удари негде у кркљаче – прошапта Леко, а нама занемеше срца.

На капели забреца престрављено звоно. Жене ударише у молитве. А кроз лавеж планине, јечи негде боно, јечи исполинском снагом.

То град бије летину. То небо бије крвави хлеб.

***

У Матијина амиџе у винограду, ред берачица блешти у сунцу. С путање, Циганин ватрено гледа у хрпу грожђа пред масницом.

Ловра пудар прича:

– Срећа твоја, Јакиша, па те не дохвати град. А у Луцића, горе у Ђавољим Странама, није остала ни јагода.

– Зла година, па ето ти, мој Ловра. Тешко ћемо пребродити зиму – одговара Јакиша.

Ја их остављам и сретам Матију у улици под капинама. Она застаје, а очи јој пуне туге.

– Матија, хајдемо под капине! – кажем ја, а она се покорно завлачи под бодљикави свод.

 

***

Бистар јесењи дан. Распукли нарови крваво пламте у златном сунцу. Пчеле тихо зује у улењаку. Ја мислим на синоћњи растанак са Матијом и на ново пролеће. Бел облак броди кроз плаветнило. Јаблан уморно љуља круну.

Остављам Тихаљину и моју кровињару. Сретам Ловру пудара код Пударице.

– Туга ме мори – каже ми Ловра. – Ето тако, кад се оберу виногради, мене спопадне жалост као да сам укопао рођено чељаде.

Туга је и у мојој души. Брест шумори крај друма. Брежуљци су тихи; шарају их зреле боје.

Тихаљино, збогом! Кад се поврате прве ласте, пропеваћу низ твој друм, а Матији ће замрети срце од радости.

Тихаљино, збогом!

(Политика 6. јануар 1932. године)

Коментари1
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.